Tragedija porodice Jelene Jovandić, u raciji izgubila pet sinova

Kako pojašnjava direktor Istorijskog arhiva grada Petar Đurđev, Jovandići su živeli u Jovanovskom kraju u tadašnjoj Piroškoj (Rumenačkoj) ulici 36.

– Mađarska patrola je 23. januara 1942. godine u pola osam ujutro došla i do njihove kuće – kaže naš sagovornik. – Nakon postavljenog pitanja koje su vere i smelog odgovora momaka da su pravoslavne, patrola je okrutno pogubila Milorada, koji je tada imao 28 godina, Savu starog 26, Paju od 24, Živka od 20 godina i najmlađeg Boru od 15 godina, a majku su ostavili u životu da s tugom i bolom nosi sećanje na svoje sinove sve do 1971. godine, kada je preminula.

Đurđev naglašava da su prvi koji su javno u medijima izneli tu priču, kroz skraćeni zapisnik, koji je sačinila Komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini, bili novinari „Dnevnika”. Po njegovim rečima, Jelka Jovandić je Komisiji dala izjavu 11. decembra 1944. godine. Ona je objasnila da je trećeg dana Racije, u petak, 23. januara 1942. godine, sa sinovima primetila da vojnici dolaze na Vašarište, a pucnji su se, kako je opisala, čuli sve bliže Rumenačkoj ulici. Međutim, nije verovala da okupatori ubijaju ljude, a ponajmanje je slutila kakva je sudbina čeka uskoro.

– Žandarmi su upali njenu kuću, a momke isterali na dvorište – kaže Đurđev. – Dok se Jelka borila sa žandarmom, mnogo snažnijim od nje, da je pusti da izađe za svojom decom, ođednom je čula nekoliko pucnjeva, a glasovi njene dece su utihnula. Nedugo zatim vojnici su otišli, a ona je bojažljivo izašla u dvorište. S leve strane komšijine kuće, uza zid, pronašla je ubijene sinove.

Posebno je potresno što su tela njene dece ležala do uveče u dvorištu jer joj vojnici nisu dali da izađe iz kuće. Tek kada je pao mrak, kamion je stao ispred Jelkine kuće. „Videla sam da moje sinove vuku po snegu, uhvativši ih za noge, kao neke kerove, nisam imala snage da izađem, otrčala sam do prozora prema ulici i videla kako leševe, kao neke cepanice, bacaju u kamion”, kazala je u izjavi. U zapisniku, koji je težak za čitanje zbog detaljno opisanih strahota, zabeleženo je da je Jelka uspela da sačuva samo kosti lobanja jer su momci upucani u potiljak.

Kako je zaključila na kraju zapisnika, čula je da su tela bačena u Dunav i smogla snage da posle svih užasa rata koje je doživela, na sudu izjavi: „Ja ne znam ko je ubio moje sinove jer su žandarmi i vojnici bili potpuno nepoznati. Ne mogu da kažem da li nas je neko potkazao ili doveo vojnike i žandarme da ih ubiju jer smo mi sa svima dobro živeli, a lične neprijatelje nismo imali”.

S. Kovač