НИНИНЕ МУСТРЕ Снег

Залеђени канал у комшилуку, личио је на огромно планинско језеро, а клизаљке направљене од пластичних гајби биле су врхунска опрема. „Клизе“ или „тоце“ биле су прави животни изазови, а смрзнути образи и топла ужина поред пећи када се изморени најзад вратимо у кућу, спадају у најлепше успомене из мог детињства. Одлазак на планину и савладавање вештине скијања, само су још више ојачали моју љубав према снегу.

Некако поред обожавања зиме, ни лето ми није било одбојно. Волим када је топло и уживам у било којој воденој површини, а нарочито у мору, мада ми сунчање никада није било толико занимљиво као скијање. Ваљда сам била више тип особе која воли акцију, па и на одмору. То се са годинама променило, јер акцијом и то оном најзанимљивијом, све више сматрам било који одлазак у природу и боравак на свежем ваздуху. Физичка активност се не подразумева, јер зарањање дубоко у себе и своја осећања може да буде најзанимљивија активност од свих икада доживљених.

Ипак, не могу да не приметим коментаре људи из окружења који наравно као и увек имају потребу да све деле на „за“ и „против“. Тако се и недужни снег често нађе на тапету, а људи као да се такмиче испаљују ружне коментаре, на све могуће начине оцрњујући његову белину. Међутим, промене се стално дешавају, па сам ових дана сведочила и једном правом преобраћењу када је доживљај снега у питању. Једна моја пријатељица је ове године први пут отишла на планину и тамо доживела снег на сасвим другачији начин. Иако је пасионирани заљубљеник у море, рекла ми је да је тамо, у тој белини, међу боровима и у тишини први пут схватила како је могуће и зими напунити батерије посматрајући ту белину, а не само на мору, посматрајући пучину. Иако није скијаш нити је занима било који други зимски спорт, она је доживела радост само посматрајући пахуље како падају, шетајући међу дрвећем и слушајући шкрипање снега под ногама. Препородила се.

Вода је чудо и има чудесне моћи, о томе је већ толико тога речено и написано. А шта је снег него вода, само у другачијем агрегатном стању? Ти фини кристали у милијардама различитих облика, баш као и капљице воде могу да прочисте ваздух, да покупе прљавштину и да донесу свежину. Белина ствара утисак чистоће, а сваки звук који пролази кроз те милијарде пахуљица, утишава се и некако размекшава и све, па и сам звук поприма обрисе неке бајке у којој се све ивице заобљују и све нечистоће нестају.

Са друге стране, као што киша може да направи баре и блато, тако и снег може да се претвори у бљузгавицу, али зашто бисмо нешто посматрали само кроз утисак завршне фазе до које све ионако мора да стигне? Било би згодно да ми људи већ једном научимо да у ономе у чему се нађемо, као кад смо били деца уживамо, уместо да због недостатка комфора, уживање упорно прескачемо и „мудро“ унапред кукамо.   

Нина Мартиновић Армбрустер