Твоја реч, Зорана Дикић (28): Сликање ме сваки пут надограђује

Своје прве радове излагала је у основној школи „Свети Сава” у свом родном Житишту, али је онда кренула да се интересује за грађевину и одлучила да направи паузу од неколико година.

Тренутно живи у Бачкој Паланки а ради у Новом Сад и непрестано слика. У тим тренуцима се из овог универзума пребаци у неки свој у ком, како је временом схватила, не постоје грешке. Међутим, тек кад је у потпуности задовољна својим радом, он је спреман да „иде даље”.

Кад сам отишла на факултет, добила сам стипендију за другу годину и онда сам одлучила да ми треба још новца и пре седам година сам одлучила да опет пробам да почнем да сликам и тако је то кренуло полако. Мало сам поклањала, а мало продавала по доста ниским цена, прича Зорана.

Споменула си ми како су ти се посао и хоби лепо уклопили, како успеваш да све укомбинујеш и на који начин си, заправо, повезала те две ствари?

Схватила сам да могу да ступим у контакт са пројектантима који се баве ентеријером и који у своје пројекте убацују слике. Једном човеку су се недавно допале баш моји радови које су му пројектанти убацили и сад чекам да ми пошаље фотографије да их објавим на друштвеним мрежама. Схватила сам да могу и за добру цену да продам своје радове, али и да се прочује за мене како овде, тако и у иностранству. Баш-баш могу добро да зарадим...

Како си открила љубав према сликарству? А интересантно је и да си имала подршку у основној школи да организујеш изложбе...

Наставница ликовног Весна Олујић је некако све то препознала у мени, погурала ме је, па и организовала обе изложбе. У средњој школи сам имала ликовно у другој години и професор је баш био задовољан, али и даље нисам размишљала у том смеру, него сам била у свету грађевине. Ето, на крају су се саставиле све карте...

Шта је оно што си прво сликала и којим техникама?

Мислим да сам прво сликала оловком и темперама, а кад сам на факултету почела мало озбиљније, онда сам користила уљане боје. Од пре две године сам кренула са акрилним, а од недавно акварел. Тако да, скоро све технике сам обухватила.

И, која ти највише паше?

Не могу да се одлучим још увек... Акварел има неку дубину и то је занимљиво. Рецимо, апстрактне слике радим акварелом, брже се суше, брже могу да урадим, боље ми се виде потези... А уљане, не знам, то је моја прва љубав и оне су ми најдраже. Мало радим и декупаж, свашта нешто покушавам.

Баш си креативац... Шта највише волиш да сликаш?

Не знам. У последње време апстрактне слике и модерне ентеријере, а волим да сликам и бебе. Портрете одраслих не волим да радим, нису ми занимљиви. Али, волим свашта, шта год да људи наруче ја насликам. Немам нешто своје, али имам свој стил у сликању. Имам један рад, са златним листићима сам направила мапу света у комбинацији са плавим акрилом. Нисам је још продала зато што не знам коју бих цену рекла.

Кад погледаш своје почетне радове, колико си се у међувремену развила, не само као уметница, већ и као особа? Верујем да те је сликарство градило...

Јесте, градило ме је. Што се тиче сликања, баш сам узнапредовала и свака нова слика је све боља и боља, и то се тако надограђује сваки пут. Сазнала сам доста и о људима, о томе како да се поставим да се неко не увреди. Много волим да поклањам...

Како људи реагују на твоје радове?

За ове које знам су одушевљени, а и реакције на друштвеним мрежама су баш добре.

Имаш ли у најави неку изложбу?

Мислим да од изложби нема неке вајде, јер кад сам имала ону 2015. у Житишту, на отварању јесу дошли моји пријатељи који ме подржавају, али једноставно, два дана су мештани имали прилику да бесплатно погледају нечије радове, и дошла је само једна особа. Разумем, то је мало место, али сам мислила да ће се људи покренути. Не замерам ја никоме, али сам схватила да доста људи уопште не интересују те ствари. А кад неко жели да му урадим неку слику, заиста кажем неку минималну могућу цену, а њима је много и ценкају се са мном. То код мене не иде...

Колико таква ситуација спутава младе да се упусте у свет уметности и да се ослоне на свој таленат од ког би желели да живе и уживају?

Доста спутава, искрено. Не знаш како да се поставиш у таквим ситуацијама... А толико сам слика поклонила да се стварно не може рећи да радим само за новац. И та незаинтересованост да погледају изложбу може да демотивише. Након те из 2015. више ми никад није пало на памет да тако нешто опет организујем. Нема везе, не морају моје слике да буду виђене, ипак нисам академски учена о сликарству, све сам сама постигла.

Леа Радловачки