Tvoja reč, Zorana Dikić (28): Slikanje me svaki put nadograđuje

Svoje prve radove izlagala je u osnovnoj školi „Sveti Sava” u svom rodnom Žitištu, ali je onda krenula da se interesuje za građevinu i odlučila da napravi pauzu od nekoliko godina.

Trenutno živi u Bačkoj Palanki a radi u Novom Sad i neprestano slika. U tim trenucima se iz ovog univerzuma prebaci u neki svoj u kom, kako je vremenom shvatila, ne postoje greške. Međutim, tek kad je u potpunosti zadovoljna svojim radom, on je spreman da „ide dalje”.

Kad sam otišla na fakultet, dobila sam stipendiju za drugu godinu i onda sam odlučila da mi treba još novca i pre sedam godina sam odlučila da opet probam da počnem da slikam i tako je to krenulo polako. Malo sam poklanjala, a malo prodavala po dosta niskim cena, priča Zorana.

Spomenula si mi kako su ti se posao i hobi lepo uklopili, kako uspevaš da sve ukombinuješ i na koji način si, zapravo, povezala te dve stvari?

Shvatila sam da mogu da stupim u kontakt sa projektantima koji se bave enterijerom i koji u svoje projekte ubacuju slike. Jednom čoveku su se nedavno dopale baš moji radovi koje su mu projektanti ubacili i sad čekam da mi pošalje fotografije da ih objavim na društvenim mrežama. Shvatila sam da mogu i za dobru cenu da prodam svoje radove, ali i da se pročuje za mene kako ovde, tako i u inostranstvu. Baš-baš mogu dobro da zaradim...

Kako si otkrila ljubav prema slikarstvu? A interesantno je i da si imala podršku u osnovnoj školi da organizuješ izložbe...

Nastavnica likovnog Vesna Olujić je nekako sve to prepoznala u meni, pogurala me je, pa i organizovala obe izložbe. U srednjoj školi sam imala likovno u drugoj godini i profesor je baš bio zadovoljan, ali i dalje nisam razmišljala u tom smeru, nego sam bila u svetu građevine. Eto, na kraju su se sastavile sve karte...

Šta je ono što si prvo slikala i kojim tehnikama?

Mislim da sam prvo slikala olovkom i temperama, a kad sam na fakultetu počela malo ozbiljnije, onda sam koristila uljane boje. Od pre dve godine sam krenula sa akrilnim, a od nedavno akvarel. Tako da, skoro sve tehnike sam obuhvatila.

I, koja ti najviše paše?

Ne mogu da se odlučim još uvek... Akvarel ima neku dubinu i to je zanimljivo. Recimo, apstraktne slike radim akvarelom, brže se suše, brže mogu da uradim, bolje mi se vide potezi... A uljane, ne znam, to je moja prva ljubav i one su mi najdraže. Malo radim i dekupaž, svašta nešto pokušavam.

Baš si kreativac... Šta najviše voliš da slikaš?

Ne znam. U poslednje vreme apstraktne slike i moderne enterijere, a volim da slikam i bebe. Portrete odraslih ne volim da radim, nisu mi zanimljivi. Ali, volim svašta, šta god da ljudi naruče ja naslikam. Nemam nešto svoje, ali imam svoj stil u slikanju. Imam jedan rad, sa zlatnim listićima sam napravila mapu sveta u kombinaciji sa plavim akrilom. Nisam je još prodala zato što ne znam koju bih cenu rekla.

Kad pogledaš svoje početne radove, koliko si se u međuvremenu razvila, ne samo kao umetnica, već i kao osoba? Verujem da te je slikarstvo gradilo...

Jeste, gradilo me je. Što se tiče slikanja, baš sam uznapredovala i svaka nova slika je sve bolja i bolja, i to se tako nadograđuje svaki put. Saznala sam dosta i o ljudima, o tome kako da se postavim da se neko ne uvredi. Mnogo volim da poklanjam...

Kako ljudi reaguju na tvoje radove?

Za ove koje znam su oduševljeni, a i reakcije na društvenim mrežama su baš dobre.

Imaš li u najavi neku izložbu?

Mislim da od izložbi nema neke vajde, jer kad sam imala onu 2015. u Žitištu, na otvaranju jesu došli moji prijatelji koji me podržavaju, ali jednostavno, dva dana su meštani imali priliku da besplatno pogledaju nečije radove, i došla je samo jedna osoba. Razumem, to je malo mesto, ali sam mislila da će se ljudi pokrenuti. Ne zameram ja nikome, ali sam shvatila da dosta ljudi uopšte ne interesuju te stvari. A kad neko želi da mu uradim neku sliku, zaista kažem neku minimalnu moguću cenu, a njima je mnogo i cenkaju se sa mnom. To kod mene ne ide...

Koliko takva situacija sputava mlade da se upuste u svet umetnosti i da se oslone na svoj talenat od kog bi želeli da žive i uživaju?

Dosta sputava, iskreno. Ne znaš kako da se postaviš u takvim situacijama... A toliko sam slika poklonila da se stvarno ne može reći da radim samo za novac. I ta nezainteresovanost da pogledaju izložbu može da demotiviše. Nakon te iz 2015. više mi nikad nije palo na pamet da tako nešto opet organizujem. Nema veze, ne moraju moje slike da budu viđene, ipak nisam akademski učena o slikarstvu, sve sam sama postigla.

Lea Radlovački