Твоја реч, Дуња Пешут (31): Живот данас демантује младе

С друге стране, изазови с којима се сусреће један просветни радник који је одрастао у другачијој атмосфери, а сада треба да се избори с неочекивано другачијом и новом, нису нимало једноставни и често одузимају више енергије него сам садржај који треба да пренесе новим нараштајима. О свему наведеном разговарали смо с наставницом српског језика Дуњом Пешут (31) из Горње Рогатице, која већ седам година предаје у Средњој техничкој школи и пет година у Гимназији „Доситеј Обрадовић” у Бачкој Тополи.

То ми је била једина визија, нисам ништа друго очекивала, нити сам се плашила да посла неће бити, иако је све око мене указивало на то да је тешко наћи посао у просвети јер је то затворен круг, присећа се Дуња својих почетака који су уследили по завршетку студирања српске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду.

Како додаје, није било простора да размишљам о томе где ће, шта ће, како ће, него се наместило да је одмах почела да радим.

Колико су ти се испунила очекивања, с обзиром на то да си све ово одувек желала?

Могу да кажем да нисам замишљала школу овако како она данас функционише. Очекивала сам атмосферу која је владала у разреду када сам ја била ученик, кад је примарно било да учиш, да после тога уписујеш факултет и да ћеш се запослити. Међутим, мислим да живот данас демантује да је могуће школовати се, да се знање вреднује, да својим трудом и радом можеш да дођеш до позиције коју желиш. Тако да, све те дистракције које су око њих су им важније него сам тренутак школовања. Посебно зато што многи од њих виде школу као место које је застарело у односу на оно што живот доноси и на нова занимања која се сада појављују. Тако да, много више снаге се сада користи да се деца мотивишу и да им се прикаже значај сваког предмета, а који није уско везан за њихову струку, рецимо, због чега је важно да уче српски, да буду писмени, да читају... Сад су то велики изазови, а ја сам сматрала као нормално да су сви окренути школи и да је свима примарно у животу да уче, што није баш тако. Мотивисање деце је нешто на чему највише радим и чему посвећујем највише пажње, а нешто што нисам очекивала да ћу морати.

Да ли то све указује на потенцијалне промене у систему образовања, у смислу да ће се све више прилагођавати потребама деце и младих?

Требало би да буде тако, да размишљамо о томе како да променимо школу и да задовољимо потребе савременог друштва. Неки то виде у негативном контексту јер сматрају да школа треба да задржи оквире какве је имала раније и да деца треба да се уклопе у те калупе. Ја мислим да ће то децу само удаљити од тога да виде школу као место где могу да уче и да стекну знање које им је важно за живот.

Која су им сад знања најважнија за живот? Шта треба мењати?

Оно што је већ почело да се ради кроз промену система образовања – укључивање пројектне наставе, где деца добијају могућност да стичу нове вештине, посебно предузетничке, дигиталне и слично, да знају да их у животу чека више промена занимања јер је тешко да се данас опстане кроз једно занимање и једно запослење од почетка до краја. Морају да се прилагођавају променама. То треба неговати и постепено уводити у школе, што је већ почело да се ради. Али, никако не сме да се деси да у свему томе заборавимо на неке вредности, попут значаја познавања историје, књижевности, писмености и слично, што се у тој трци ставља са стране... Све те традиционалне вредности треба укључити у савремени свет и показати да су и те како важне и да ће моћи да их користе у животу. Ствар је у промени метода и приступа, не само у садржају већ како ћемо им прићи и пренети им знање.

Кад причамо конкретно о српском језику, колико губи на снази, будући да данашње млађе генерације живе у свету друштвених мрежа, где се граматика и правопис све чешће занемарују? Да ли имају развијену свест о важности познавања и употребе стандардизованог језика?

Има оних који дефинитивно имају ту свест. Имам ученике који прате различите портале и блогове и примећују код њих и „ћелаву” латиницу, правописне грешке и сажимање речи у којима се губе самогласници, и они су врло свесни тога у којем правцу се језик развија и негативно реагују на то. А има и оних који користе све то и не размишљају о томе да ли је исправно или не, па у писменим задацима добијам скраћеницу „нзм” и стављају смајлије, структура реченице је генерално лоша. Оно што несвесно науче из интернет садржаја преносе на свакодневни живот, и то виде као потпуно нормално. Јавља се дискусија – будући да је језик економичан и треба да буде такав – о томе да ли се и правопис мора прилагођавати новим теденцијама или га треба чувати.

Који је твој став – јел’ дошло време да се језик опет модификује и да му се да савременија форма?

Ја сам ближа другој страни. Мени највише лежи да читам критике с почетка и средине 20. века, тај „господски” језик ми се много више допада, и то је нешто чему тежим у свом говору. Али, дефинитивно – да, мењаће се језик у сваком случају. Мада, не мислим на екстремне случајеве, у смислу сакаћења језика, већ по питању структуре реченице, јер она постаје све краћа, и то је нешто што ће стандард морати да прихвати.

Ето, један од начина како да сачувате стандардни српски језик, а да се и прилагодите потребама младих, јесте поново покретање средњошколског часописа „Гимназијалац”...

Та идеја је дуго међу нама професорима српског језика у Гимназији... Недавно смо почели да радимо на њеном остварењу и показало се да има заинтересованих ученика. „Редакција” нам броји десетак ђака који су заинтересовани за писану реч и баш су ентузијастично кренули у све. То ће бити простор кроз који ће моћи да искажу своје мишљење, свој поглед на свет, своју креативност. А анализирајући портале у нашој општини, схватили су да мало има садржаја посвећеног младима, што им је био додатни подстицај.

Леа Радловачки