Резон: Централни комитет и кандидат у мантији
НОВИ САД: Необични потенцијални политички ангажман владике Григорија више брине српску опозицију него Вучића. Пре свих, Драгана Ђиласа, Вука Јеремића и Бошка Обрадовића. Разлога је више. Три су пресудна. Епископ немачки није митрополит Амфилохије. Србија није Црна Гора, а Ђилас, Јеремић и Обрадовић не представљају народ, већ интересну групу, чији су једини чланови, једини симпатизери и једини следбеници. И трећи, најубедљивији разлог. Народ нема спор са Вучићем, већ с опозиционим лидерима, што доказује минималним бројем гласова које им даје на изборима.
Свака егзегеза захтева поступно излагање. Током целокупног овоземаљског живота митрополит Амфилохије био је народни човек. Супротно њему, Григорије је подржавао ставове елитиста из београдског круга двојке. Превасходно из Крунске улице. Отворено је подржавао гробаре Србије, Бориса Тадића и његове ордонансе, међу којима је био и Ђилас. Србија за разлику од Црне Горе није гушила верске слободе, нити је покушавала да отме државну имовину. Није yamijala цркве. Није растурала манастире. Напротив. Из буџета локалних самоуправа, све верске заједнице, па и Српска православна црква, добијају сасвим довољно новца за поправку и реконструкцију верских објеката. Срби, који не гласају за Ђиласа, и који не би гласали за Григорија, као најважнији податак истакли би то што је напокон завршен храм Светог Саве, чијем је отварању присуствовао и најмоћнији православни хришћанин данашњице - Путин.
Трећи разлог је најлакше објаснити. Вучић већ осам година добија око два милиона гласова, с тенденцијом проширивања гласачог тела. СНС је организација, која, ма шта тврдили аналитичари који подржавају опозицију, из дана у дан постаје све боља, све организованија и политички све успешнија. Пошто успех привлачи по принципу магнетизма, напредњаци постају све снажнији. А опозиција све безидејнија.
И сад, без претензије да пишем текст који ће представљати час анатомије, још мање требник, нити часослов, објаснићу шта Драгану Ђиласу смета, а он не жели да каже поводом најављене политичке авантуре епископа Григорија? Дакле, шта Ђилас може да приговори Младену Дурићу, свештеном лицу на привременом раду у Немачкој српској епископији? Шта може да му замери? Где се њихови интереси сукобљавају? И на који начин Григорије може одмоћи Ђиласу а помоћи Вучићу?
Ђилас зна да Григорије спада међу ретке, још увек активне ортодоксне другосрбијанске активисте. Још од времена кад је кредитима оптерећивао црквену имовину у Херцеговини, градио хотеле, и фабриковао вино, видећи Христа као корпоративну особу, Григорије се истицао идејама које су више одговарале мејнстрим токовима светске политике, него интересима српског народа.
С друге стране, њега ће разумети и прихватити онај мали слој другосрбијанца, који су одобравали НАТО бомбардовање, и који и данас тврде да је интерес српског народа идентичан добити тајкунско-политичког лобија, чији циљ је био да Србијом господаре као сопственом имовином. Ти људи представљају директно бирачко тело фракција Демократске странке, и сталну, и све суженију фокус групу Драгана Ђиласа.
Свестан свега тога, Ђилас, чија политичка амбиција постаје све већа како број гласова које добија постаје све мањи, разуме и зна да би Григорије, у случају да погази своју одлуку из јула 2020. године "желим да будем свештеник до краја живота", заузео његов политички простор, а да би позиције Српске напредне странке остале нетакнуте. Резервоар напредњачких гласова налази се супротно од Григорија и групе људи из самопрокламоване елите која тражи да се "неписменим" грађанима одузме право одлучивања и да се формира "демократски" централни комитет, састављен од експерата који ће имати подршку стручне и академске јавности. Делегати тог "демократског" ЦК би одредили службено мишљење грађана и донели извршне директиве које би замениле изборе и мишљење "безвредне" гомиле. Уједно, ЦК би, скривајући се иза правно и демократски проблематичне синтагме "академска заједница" уређивао програме РТС-а и Радио-телевизије Војводине, као медијских јавних сервиса свих грађана. Аналитички посматрано, академска заједница не представља кохерентну групацију. Чак и ако би се у тај фамозни неполитички организам убројали сви студенти и сви професори, којих према званичним подацима нема више од 250.000 хиљада, не може се судбина Србије, и осталих 6.695.235 грађана, препустити њима у руке. Реч је о свега три одсто становника. Притом, за напредњачку политику према досадашњим резултатима, гласа око 60 одсто становника. Дакле, од 250.000 чланова "академске заједнице" 150.000 њих, уз оних преосталих 2.000.000 су гласачи напредњака.
Дакле, академска заједница, на коју се позивају бивши ДС богови нема цензус. И, осим сукоба са здравим разумом, елитистичка димензија стварности води терористички рат и с основним демократским начелима. Уколико се демократија дефинише као владавина народа, који на слободним изборима бира своје представнике који обављају јавне послове од користи за заједницу, грађани Србије тешко могу да прихвате наметнуту неокомунистичку, аристократску визију света, до које би их одвео епископ у "армани" мантији.
Џон Лок као отац либералне демократије, успоставља правило према ком "сваки грађанин има право да бира репрезенте и да сам буде представник кога ће бирати други. Изабрани представници чиниће законодавну власт, која ће одлучивати по установљеном принципу, већином гласова."
Елитистички оквири су увек уски. Поготово ако су засновани на лажним убеђењима и погрешним веровањима. Ђилас мора бити свестан да је маневарски простор за политичко позиционирање, унутар тако уско постављених маргина, мали. Поставља се питање шта он, и његови политички партнери могу учинити да онемогуће Григоријев политички ангажман?
Претпостављам да Ђилас, уз Мариникину помоћ, у магновењу чита "Писмо о толеранцији" Џона Лока и сричу јавно обраћање свештенику кандидату.
„Није мој посао да испитујем порекло моћи или достојанство свештенства. Велим само ово - одакле год потицала њихова власт, будући да је црквена, она би морала бити ограничена Црквом, и не може се ни на који начин проширити на световне послове, јер је црква апсолутно одвојена и различита од државе..."
Уједно, будући да је, док се бавио политиком, изградио мултимилионско маркетиншко царство, сигурно би размишљао и о могућој реплици, уколико би дошло до старозаветне контраизјаве, којом би новопечени претендент на српски престо узвратио на хуманистичку Локову опаску. Склоност ка богаћењу свакако представља изузетно важну тачка сусретања и могућу тачку раздора.
"Онај који меша ове две заједнице (цркву и државу) које су по пореклу, сврси, задатку и свему осталом одвојене и бескрајно различите једна од друге, меша небо и земљу, две најудаљеније и најсупротстављеније ствари. Ниједан човек, дакле, ма каквим црквеним чином био почаствован, не може лишити другог, било ког дела његових световних добара."
Свакако постоји могућност и да би Ђилас, уколико буде разумео (а не треба бити Жак Сегела да се до тог закључка дође) димензије опасности, алудирао и на проблематичне гласине о бившим и садашњим бизнисменским активностима политици склоног слуге божијег.
"У својим домаћим пословима, управљању имањем, очувању телесног здравља, сваки човек сам одлучује шта му одговара и следи она упутства која му се највише допадају. О, кад би наши свештени говорници на себе применили сву силу аргумената коју сручују на збуњеног човека".
Могуће је замислити и Григоријев јавни, највероватније медијски одговор Ђиласу. Он би, ако би цитирао Лока, могао казати само две реченице:
"До богатства води на хиљаде путева, а на небо само један. Какве гаранције постоје за царско небеско?"
Пише: Милорад Бојовић
(Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу)
