Rezon: Centralni komitet i kandidat u mantiji

Svaka egzegeza zahteva postupno izlaganje. Tokom celokupnog ovozemaljskog života mitropolit Amfilohije bio je narodni čovek. Suprotno njemu, Grigorije je podržavao stavove elitista iz beogradskog kruga dvojke. Prevashodno iz Krunske ulice. Otvoreno je podržavao grobare Srbije, Borisa Tadića i njegove ordonanse, među kojima je bio i Đilas. Srbija za razliku od Crne Gore nije gušila verske slobode, niti je pokušavala da otme državnu imovinu. Nije yamijala crkve. Nije rasturala manastire. Naprotiv. Iz budžeta lokalnih samouprava, sve verske zajednice, pa i Srpska pravoslavna crkva, dobijaju sasvim dovoljno novca za popravku i rekonstrukciju verskih objekata. Srbi, koji ne glasaju za Đilasa, i koji ne bi glasali za Grigorija, kao najvažniji podatak istakli bi to što je napokon završen hram Svetog Save, čijem je otvaranju prisustvovao i najmoćniji pravoslavni hrišćanin današnjice - Putin.

Treći razlog je najlakše objasniti. Vučić već osam godina dobija oko dva miliona glasova, s tendencijom proširivanja glasačog tela. SNS je organizacija, koja, ma šta tvrdili analitičari koji podržavaju opoziciju, iz dana u dan postaje sve bolja, sve organizovanija i politički sve uspešnija. Pošto uspeh privlači po principu magnetizma, naprednjaci postaju sve snažniji. A opozicija sve bezidejnija.

I sad, bez pretenzije da pišem tekst koji će predstavljati čas anatomije, još manje trebnik, niti časoslov, objasniću šta Draganu Đilasu smeta, a on ne želi da kaže povodom najavljene političke avanture episkopa Grigorija? Dakle, šta Đilas može da prigovori Mladenu Duriću, sveštenom licu na privremenom radu u Nemačkoj srpskoj episkopiji? Šta može da mu zameri? Gde se njihovi interesi sukobljavaju? I na koji način Grigorije može odmoći Đilasu a pomoći Vučiću?

Đilas zna da Grigorije spada među retke, još uvek aktivne ortodoksne drugosrbijanske aktiviste. Još od vremena kad je kreditima opterećivao crkvenu imovinu u Hercegovini, gradio hotele, i fabrikovao vino, videći Hrista kao korporativnu osobu, Grigorije se isticao idejama koje su više odgovarale mejnstrim tokovima svetske politike, nego interesima srpskog naroda.

S druge strane, njega će razumeti i prihvatiti onaj mali sloj drugosrbijanca, koji su odobravali NATO bombardovanje, i koji i danas tvrde da je interes srpskog naroda identičan dobiti tajkunsko-političkog lobija, čiji cilj je bio da Srbijom gospodare kao sopstvenom imovinom. Ti ljudi predstavljaju direktno biračko telo frakcija Demokratske stranke, i stalnu, i sve suženiju fokus grupu Dragana Đilasa.

Svestan svega toga, Đilas, čija politička ambicija postaje sve veća kako broj glasova koje dobija postaje sve manji, razume i zna da bi Grigorije, u slučaju da pogazi svoju odluku iz jula 2020. godine "želim da budem sveštenik do kraja života", zauzeo njegov politički prostor, a da bi pozicije Srpske napredne stranke ostale netaknute. Rezervoar naprednjačkih glasova nalazi se suprotno od Grigorija i grupe ljudi iz samoproklamovane elite koja traži da se "nepismenim" građanima oduzme pravo odlučivanja i da se formira "demokratski" centralni komitet, sastavljen od eksperata koji će imati podršku stručne i akademske javnosti. Delegati tog "demokratskog" CK bi odredili službeno mišljenje građana i doneli izvršne direktive koje bi zamenile izbore i mišljenje "bezvredne" gomile. Ujedno, CK bi, skrivajući se iza pravno i demokratski problematične sintagme "akademska zajednica" uređivao programe RTS-a i Radio-televizije Vojvodine, kao medijskih javnih servisa svih građana. Analitički posmatrano, akademska zajednica ne predstavlja koherentnu grupaciju. Čak i ako bi se u taj famozni nepolitički organizam ubrojali svi studenti i svi profesori, kojih prema zvaničnim podacima nema više od 250.000 hiljada, ne može se sudbina Srbije, i ostalih 6.695.235 građana, prepustiti njima u ruke. Reč je o svega tri odsto stanovnika. Pritom, za naprednjačku politiku prema dosadašnjim rezultatima, glasa oko 60 odsto stanovnika. Dakle, od 250.000 članova "akademske zajednice" 150.000 njih, uz onih preostalih 2.000.000 su glasači naprednjaka.

Dakle, akademska zajednica, na koju se pozivaju bivši DS bogovi nema cenzus. I, osim sukoba sa zdravim razumom, elitistička dimenzija stvarnosti vodi teroristički rat i s osnovnim demokratskim načelima. Ukoliko se demokratija definiše kao vladavina naroda, koji na slobodnim izborima bira svoje predstavnike koji obavljaju javne poslove od koristi za zajednicu, građani Srbije teško mogu da prihvate nametnutu neokomunističku, aristokratsku viziju sveta, do koje bi ih odveo episkop u "armani" mantiji.

Džon Lok kao otac liberalne demokratije, uspostavlja pravilo prema kom "svaki građanin ima pravo da bira reprezente i da sam bude predstavnik koga će birati drugi. Izabrani predstavnici činiće zakonodavnu vlast, koja će odlučivati po ustanovljenom principu, većinom glasova."

Elitistički okviri su uvek uski. Pogotovo ako su zasnovani na lažnim ubeđenjima i pogrešnim verovanjima. Đilas mora biti svestan da je manevarski prostor za političko pozicioniranje, unutar tako usko postavljenih margina, mali. Postavlja se pitanje šta on, i njegovi politički partneri mogu učiniti da onemoguće Grigorijev politički angažman?

Pretpostavljam da Đilas, uz Marinikinu pomoć, u magnovenju čita "Pismo o toleranciji" Džona Loka i sriču javno obraćanje svešteniku kandidatu.

„Nije moj posao da ispitujem poreklo moći ili dostojanstvo sveštenstva. Velim samo ovo - odakle god poticala njihova vlast, budući da je crkvena, ona bi morala biti ograničena Crkvom, i ne može se ni na koji način proširiti na svetovne poslove, jer je crkva apsolutno odvojena i različita od države..."

Ujedno, budući da je, dok se bavio politikom, izgradio multimilionsko marketinško carstvo, sigurno bi razmišljao i o mogućoj replici, ukoliko bi došlo do starozavetne kontraizjave, kojom bi novopečeni pretendent na srpski presto uzvratio na humanističku Lokovu opasku. Sklonost ka bogaćenju svakako predstavlja izuzetno važnu tačka susretanja i moguću tačku razdora.

"Onaj koji meša ove dve zajednice (crkvu i državu) koje su po poreklu, svrsi, zadatku i svemu ostalom odvojene i beskrajno različite jedna od druge, meša nebo i zemlju, dve najudaljenije i najsuprotstavljenije stvari. Nijedan čovek, dakle, ma kakvim crkvenim činom bio počastvovan, ne može lišiti drugog, bilo kog dela njegovih svetovnih dobara."

Svakako postoji mogućnost i da bi Đilas, ukoliko bude razumeo (a ne treba biti Žak Segela da se do tog zaključka dođe) dimenzije opasnosti, aludirao i na problematične glasine o bivšim i sadašnjim biznismenskim aktivnostima politici sklonog sluge božijeg.

"U svojim domaćim poslovima, upravljanju imanjem, očuvanju telesnog zdravlja, svaki čovek sam odlučuje šta mu odgovara i sledi ona uputstva koja mu se najviše dopadaju. O, kad bi naši svešteni govornici na sebe primenili svu silu argumenata koju sručuju na zbunjenog čoveka".

Moguće je zamisliti i Grigorijev javni, najverovatnije medijski odgovor Đilasu. On bi, ako bi citirao Loka, mogao kazati samo dve rečenice:

"Do bogatstva vodi na hiljade puteva, a na nebo samo jedan. Kakve garancije postoje za carsko nebesko?"

Piše: Milorad Bojović

(Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću)