„Дневник” у посети Заводу за хитну медицинску помоћ у Новом Саду:  Живот је најважнији, издржаћемо!

Директор Завода за хитну медицинску помоћ Новог Сада др Богдан Живановић каже за „Дневник” да имају мого више посла у односу на март, април и мај, када је вирус тек улазио на наше просторе. У почетку су имали три возила за ковид-позитивне пацијенте, а сада су сва возила у погону. Имају два која чувају за тешке животно угрожене пацијенте који нису ковид-позитивни, али им је неопходна реанимација. Да су екипе Хитне помоћи нон-стоп на терену опомињу нас сирене које се по цео дан чују на новосадским улицама. Опомињу нас да се чувамо, али и подсећају да су лекари у приправности и да верујемо у њих.

Први део, у марту, априлу, мају, каже др Живановић, за екипе Хитне је више био транспортног типа. Возили су пацијенте од тачке А до тачке Б, а лекари нису имали толики број прегледа, што се тиче пацијената који су позитивни на коронавирус.

У јулу и августу почео је период када су се укључили и лекари Хитне помоћи, који су почели да прегледају пацијенте на терену. Тада је број пацијената био већи, али клиничке слике нису биле тако тешке.

– Имамо сад овај талас који је, по мом личном мишљењу, гледајући из угла лекара Хитне помоћи, најгори, зато што се број ковид-позитивних пацијената доста повећао те је и огроман терет пао на Хитну помоћ – каже директор. – Сада радимо и прегледе људи који су у кућној изолацији. Уколико се пацијенту погорша стање, наши лекари су ти који ће доћи код пацијента, урадити тријажу, проценити да ли је он за одлазак у респираторни центар ради неке контроле или га је захватило стање које захтева болничко лечење те мора да иде у болницу. Ту наступају на сцену диспечери, који телефонским путем, када грађани позову Хитну помоћ, кроз разговор праве тријажу и одређују степен хитности.

Како каже, проблематика с којом се најчешће сусрећу је велики страх код ковид-позитивних пацијената у тренутку када им се стање крене погоршавати код куће. Тада зову Хитну помоћ и негде су им очекивања да се екипа појави у року од два до три минута, што је немогуће. С обзиром на то да, осим пацијената који имају ковид-инфекцију, збрињавају и повређене на јавним местима или у саобраћајним несрећама, док неке екипе одлазе по позиву због погоршања стања код хроничних пацијената, грађани не треба да паниче и осећају страх.

– Доћи ћемо код сваког код кога је то потребно, само што је просто немогуће стићи на место у року од два минута. На почетку, потребно је време да се екипа обуче у скафандере и сву осталу заштитну опрему, што није једноставно. У свему гледам да избалансирам рад људи, да здравствени радници који раде на терену буквално не попадају. Сада радимо с неких 120 посто снаге. Молим грађане да се наоружају стрпљењем. Пратимо број излаза и интервенција, а ако буде потребно, имамо простора да уведемо и приправност и појачамо екипе.

По директоровим речима, повећан је број позива Хитној помоћи, те сада имају и више од 600 за 24 сата. Од тога буде око 250 пацијената који су позитивни на коронавирус, а обави се око 50 теренских посета. У 20 одсто случајева се излазак на терен завршава само прегледом код куће.

Засада имају 18 запослених који су ковид-позитивни од укупно њих 260. Заражени су пет доктора, пет техничара, два возача и шест административних и техничких радника.

Лекарка др Жељана Биберџић је у марту је почела да ради у Хитној те је одмах ушла у борбу и не зна за „нормалнију” ситуацију.

– Када је дошла пандемија, једноставно нико није имао времена за размишљање, морали смо да радимо – прича др Биберџић. – Повећан нам је обим рада, те осим стандардних пацијената – акутних стања, хроничара – имамо и пацијенте заражене ковидом. Тешко је радити генерално на терену, а нарочито сада када смо под комплетном заштитом, од скафандера, маски и рукавица до пропратних неопходних ствари, још ко носи наочаре као ја, зна да се оне стално магле. Али ми, једноставно, радимо.

Како каже, пошто је доста везана за баку и деку, а старији грађани јесу најугроженија категорија, највише је погоди у овој ситуацији када оду на терен код старијих и кад гледа колико се пате. – Када видите да је једно од њих баш лоше, те је извесно да ће умрети иако помогнете колико можете, док се они све време држе за руке, то ме баш погоди – емотивна је наша саговорница. – Али. једноставно, морате кренути напред, некако се нађе начин да се те стресне ситуације процесуирају. Морамо због нас самих. У просеку има дневно седам-осам интервенција, а једном је имала чак 13 терена, те објашњава да је то баш превише. Тада не стиже можда једном да дође до пункта, буквално су цео дан обучени већи део времена на терену. Њен колега, медицински техничар Игор Татић је међу првима обукао скафандер и у почетку је било мало тешко изборити се јер се први пут сусрео с њим. Сада га савлада за пар минута.

Разговором против страха и панике

Један од психолошких момената с којима се често сусрећу код пацијената оболелих од коронавируса је прихватање чињенице да су позитивни.

– Већином, што смо запазили, осим уобичајених симптома – температура, губитак чула укуса и мириса, главобоља, болови у костима и зглобовима, слабост, малаксалост –код њих се одмах јавља паника – каже др Живановић. – Доста је заступљен тај психомоменат „Позитиван сам, шта ће рећи људи?” Ту такође наступају наши здравствени радници, који кроз разговор с пацијентима покушавају да их ослободе тог страха и панике, умире их и увере да то није тако битан моменат. Просто, дешавају се и ситуације када се људи заиста чувају и опет се разболе, стога не треба ни упирати прстом у оне за које се испостави да имају коронавирус. Зато имамо и ситуације када нам људи не кажу да су позитивни, или да живе с неким укућанином који има вирус, те се дешава да екипе дођу неспремне за те ситуације.

– Цела прича око коронавируса је у почетку деловала страшно, а док сам први пут облачио скафандер, нисам много ни размишљао о томе – каже Игор Татић. – Учили смо како га правилно обући, били смо смешни и необични једни другима у почетку, али је сада то постала нека нормалност. Страх је нестао јер је битно да смо заштићени, опреме имамо довољно. Напорно јесте радити по цео дан у комплет заштити, ознојимо се и охладимо испод свега тога, а тешко је и носити непокретног пацијента у скафандеру са четвртог спрата без лифта. Не можеш дисати. Али ми се сусрећемо с много горим ситуацијама од тог ковида. Наш посао носи много већи ризик у неким другим стварима, али је и наш посао да спасавамо животе и ми се трудимо да то и радимо. 

   Ивана Бакмаз