„Dnevnik” u poseti Zavodu za hitnu medicinsku pomoć u Novom Sadu: Život je najvažniji, izdržaćemo!
Otkako se početkom marta pojavila pandemija koronavirusa, niko se nije nadao da će se do danas toliko razbuktati, pa ni sami medicinski radnici, koji su gotovo godinu na prvoj liniji odbrane.
Direktor Zavoda za hitnu medicinsku pomoć Novog Sada dr Bogdan Živanović kaže za „Dnevnik” da imaju mogo više posla u odnosu na mart, april i maj, kada je virus tek ulazio na naše prostore. U početku su imali tri vozila za kovid-pozitivne pacijente, a sada su sva vozila u pogonu. Imaju dva koja čuvaju za teške životno ugrožene pacijente koji nisu kovid-pozitivni, ali im je neophodna reanimacija. Da su ekipe Hitne pomoći non-stop na terenu opominju nas sirene koje se po ceo dan čuju na novosadskim ulicama. Opominju nas da se čuvamo, ali i podsećaju da su lekari u pripravnosti i da verujemo u njih.
Prvi deo, u martu, aprilu, maju, kaže dr Živanović, za ekipe Hitne je više bio transportnog tipa. Vozili su pacijente od tačke A do tačke B, a lekari nisu imali toliki broj pregleda, što se tiče pacijenata koji su pozitivni na koronavirus.
U julu i avgustu počeo je period kada su se uključili i lekari Hitne pomoći, koji su počeli da pregledaju pacijente na terenu. Tada je broj pacijenata bio veći, ali kliničke slike nisu bile tako teške.
– Imamo sad ovaj talas koji je, po mom ličnom mišljenju, gledajući iz ugla lekara Hitne pomoći, najgori, zato što se broj kovid-pozitivnih pacijenata dosta povećao te je i ogroman teret pao na Hitnu pomoć – kaže direktor. – Sada radimo i preglede ljudi koji su u kućnoj izolaciji. Ukoliko se pacijentu pogorša stanje, naši lekari su ti koji će doći kod pacijenta, uraditi trijažu, proceniti da li je on za odlazak u respiratorni centar radi neke kontrole ili ga je zahvatilo stanje koje zahteva bolničko lečenje te mora da ide u bolnicu. Tu nastupaju na scenu dispečeri, koji telefonskim putem, kada građani pozovu Hitnu pomoć, kroz razgovor prave trijažu i određuju stepen hitnosti.
Kako kaže, problematika s kojom se najčešće susreću je veliki strah kod kovid-pozitivnih pacijenata u trenutku kada im se stanje krene pogoršavati kod kuće. Tada zovu Hitnu pomoć i negde su im očekivanja da se ekipa pojavi u roku od dva do tri minuta, što je nemoguće. S obzirom na to da, osim pacijenata koji imaju kovid-infekciju, zbrinjavaju i povređene na javnim mestima ili u saobraćajnim nesrećama, dok neke ekipe odlaze po pozivu zbog pogoršanja stanja kod hroničnih pacijenata, građani ne treba da paniče i osećaju strah.
– Doći ćemo kod svakog kod koga je to potrebno, samo što je prosto nemoguće stići na mesto u roku od dva minuta. Na početku, potrebno je vreme da se ekipa obuče u skafandere i svu ostalu zaštitnu opremu, što nije jednostavno. U svemu gledam da izbalansiram rad ljudi, da zdravstveni radnici koji rade na terenu bukvalno ne popadaju. Sada radimo s nekih 120 posto snage. Molim građane da se naoružaju strpljenjem. Pratimo broj izlaza i intervencija, a ako bude potrebno, imamo prostora da uvedemo i pripravnost i pojačamo ekipe.
Po direktorovim rečima, povećan je broj poziva Hitnoj pomoći, te sada imaju i više od 600 za 24 sata. Od toga bude oko 250 pacijenata koji su pozitivni na koronavirus, a obavi se oko 50 terenskih poseta. U 20 odsto slučajeva se izlazak na teren završava samo pregledom kod kuće.
Teško je raditi na terenu, a naročito sada, kada smo pod kompletnom zaštitom, od skafandera, maski i rukavica… Ali mi, jednostavno, radimo (lekarka dr Željana Biberdžić)
Zasada imaju 18 zaposlenih koji su kovid-pozitivni od ukupno njih 260. Zaraženi su pet doktora, pet tehničara, dva vozača i šest administrativnih i tehničkih radnika.
Lekarka dr Željana Biberdžić je u martu je počela da radi u Hitnoj te je odmah ušla u borbu i ne zna za „normalniju” situaciju.
– Kada je došla pandemija, jednostavno niko nije imao vremena za razmišljanje, morali smo da radimo – priča dr Biberdžić. – Povećan nam je obim rada, te osim standardnih pacijenata – akutnih stanja, hroničara – imamo i pacijente zaražene kovidom. Teško je raditi generalno na terenu, a naročito sada kada smo pod kompletnom zaštitom, od skafandera, maski i rukavica do propratnih neophodnih stvari, još ko nosi naočare kao ja, zna da se one stalno magle. Ali mi, jednostavno, radimo.
Kako kaže, pošto je dosta vezana za baku i deku, a stariji građani jesu najugroženija kategorija, najviše je pogodi u ovoj situaciji kada odu na teren kod starijih i kad gleda koliko se pate. – Kada vidite da je jedno od njih baš loše, te je izvesno da će umreti iako pomognete koliko možete, dok se oni sve vreme drže za ruke, to me baš pogodi – emotivna je naša sagovornica. – Ali. jednostavno, morate krenuti napred, nekako se nađe način da se te stresne situacije procesuiraju. Moramo zbog nas samih. U proseku ima dnevno sedam-osam intervencija, a jednom je imala čak 13 terena, te objašnjava da je to baš previše. Tada ne stiže možda jednom da dođe do punkta, bukvalno su ceo dan obučeni veći deo vremena na terenu. Njen kolega, medicinski tehničar Igor Tatić je među prvima obukao skafander i u početku je bilo malo teško izboriti se jer se prvi put susreo s njim. Sada ga savlada za par minuta.
Razgovorom protiv straha i panike
Jedan od psiholoških momenata s kojima se često susreću kod pacijenata obolelih od koronavirusa je prihvatanje činjenice da su pozitivni.
– Većinom, što smo zapazili, osim uobičajenih simptoma – temperatura, gubitak čula ukusa i mirisa, glavobolja, bolovi u kostima i zglobovima, slabost, malaksalost –kod njih se odmah javlja panika – kaže dr Živanović. – Dosta je zastupljen taj psihomomenat „Pozitivan sam, šta će reći ljudi?” Tu takođe nastupaju naši zdravstveni radnici, koji kroz razgovor s pacijentima pokušavaju da ih oslobode tog straha i panike, umire ih i uvere da to nije tako bitan momenat. Prosto, dešavaju se i situacije kada se ljudi zaista čuvaju i opet se razbole, stoga ne treba ni upirati prstom u one za koje se ispostavi da imaju koronavirus. Zato imamo i situacije kada nam ljudi ne kažu da su pozitivni, ili da žive s nekim ukućaninom koji ima virus, te se dešava da ekipe dođu nespremne za te situacije.
– Cela priča oko koronavirusa je u početku delovala strašno, a dok sam prvi put oblačio skafander, nisam mnogo ni razmišljao o tome – kaže Igor Tatić. – Učili smo kako ga pravilno obući, bili smo smešni i neobični jedni drugima u početku, ali je sada to postala neka normalnost. Strah je nestao jer je bitno da smo zaštićeni, opreme imamo dovoljno. Naporno jeste raditi po ceo dan u komplet zaštiti, oznojimo se i ohladimo ispod svega toga, a teško je i nositi nepokretnog pacijenta u skafanderu sa četvrtog sprata bez lifta. Ne možeš disati. Ali mi se susrećemo s mnogo gorim situacijama od tog kovida. Naš posao nosi mnogo veći rizik u nekim drugim stvarima, ali je i naš posao da spasavamo živote i mi se trudimo da to i radimo.
Ivana Bakmaz
