Архив града – значајни детаљи новосадске историје: Трновит пут свиле
Први подаци о свиларству у Новом Саду забележени су још 1765. године, када је Државна комора тражила од Магистрата да обавести становнике који имају дрвеће дуда да су дужни да допусте одгајивачима брање лишћа за исхрану свилених буба.
Осим тога, интересантно је да је у основним школама свиларство било обавезан предмет па су наставници учили децу како да гаје свилене бубе.
По речима директора Архива града Петра Ђурђева, фабрика свиле у нашем граду подигнута је 1770. године, а већ до осамдесетих година 18. века у новосадском расаднику је однеговано 13.714 дудових садница.
– Већи број налазио се у градској башти, а део по приватним двориштима и на јавним местима – каже Ђурђев. – После 1815. године у готово свим насељима у јужној Бачкој постојале су дударе. Златно доба свиларства на овим просторима обухвата периоде од 1745. до 1838. године и од 1852. до 1857, када су интензивно сађена стабла дуда. Власти су строго водиле рачуна о томе да се младице не оштећују и не користе за огрев, па уколико би изгредник био ухваћен у штети, бивао је кажњен глобом – новчаном казном, а ко би пријавио прекршај, награђиван је једним дукатом.
Угарски министар за трговину обавестио је 1883. Магистрат да је одлучио да се у Новом Саду подигне депо за свилене чауре. Муниципални одбор је то одмах прихватио, обезбедио је 1.600 квадратних хвати земљишта на Подбари и 2.000 форинти за изградњу Државне фабрике свиле.
– Предионица са 120 вретена које је покретала парна машина подигнута је 1884. године уз депо, а четири године касније фабрика је добила још две парне машине, те је капацитет предионице повећан на 180 вретена – каже Ђурђев. – У свилари је радило око 500 радница, у почетку су то махом биле Италијанке, а касније су се Новосађанке приучиле раду у тој индустрији. Између два рата свилара је доживљавала успоне и падове, зависно од тога колико су свилених чаура произвођачи могли да понуде, а годишња производња износила је између 6.000 и 18.000 килограма. Окупатор је 1941. године демонтирао машине и однео у Мађарску, али су оне после рата, 1946. године, враћене. Свилара је, под називом „Прва бачка” у новооснованој држави национализована и припојила се Војвођанској индустрији свиле, која је дуже била највећи произвођач тог добра у земљи.
Поред Државне свиларе, која се налазила на простору данашње Улице Душана Васиљева, браћа Коломан и Карло Секе основали су 1936. фабрику за дораду сирових свилених тканина и ткачницу за природну и вештачку свилу. Драгољуб Ристић, значајна али мало позната личност градске историје, отворио је Творницу свилених и памучних тканина, а трговац Милош Ралетић је 1936. године подигао Творницу памучних, свилених и вунених тканина. Продор вештачке свиле, који је почео још пре рата, као и производња синтетике педесетих година 20. века наговестили су гашење свиларске индустрије. После масовне појаве штеточине (дудовца), посечена су бројна стабла дуда, што је означило и дефинитиван крај развоја те привредне гране у Новом Саду.
С. Ковач
