Бициклом кроз Војводину: Рума, Мали Радинци, Жарковац, Путинци, Крушедол

Ову бициклистичку туру крећем од славног споменика из 1975. чији су аутори Цвета Давичо и Миша Давид. На месту где се налази данашњи споменик средином 20. века била је велика зелена површина, а простор око споменика је, најпре, био обликован у виду амфитеатра од бетонских елемената и црвене основе, који је требало да симболизује антички период. Преуређењем центра града пре десетак година, дошло је и до промене изгледа, па тај део амфитеатра више не постоји.

Од првобитног изгледа споменика остало је седам форми у металу у облику yinovskih труба, које асоцирају на 7 Војвођанских бригада и позициониране су према месту настанка, три су окренуте ка Фрушкој гори, а четири ка Босни.

Међутим има и других тумачења, као што су позив на устанак и на јуриш, али исто тако и на смирај дана. Иза yinovskih труба требала је бити саграђена Градска кућа у модерном стилу, али та замисао није спроведена у дело…

Стижем до Дома ЈНА или зграде Хрватског дома у Руми. Подигнута је 1912. залагањем Румљана окупљених у организацију „Хрватски соко”, са циљем да се све културно-спортске организације румских Хрвата окупе на једном месту. После Другог светског рата зграда је додељена на коришћење ЈНА, да би званично постала Дом ЈНА 28. септембра 1958.

Претпоставља се да је пројекат за изградњу здања израдио Виктор Аскман (Владоје Аксмановић 1878-1946), пројектант зграде старе Румске гимназије, данашње зграде ОШ „Душан Јерковић”, која је завршена негде у исто време. Зграда је подигнута у стилу сецесије, а дубока пластичност фасаде са хербалним мотивима, овални витражни прозори, ковано гвожђе, скулптуре „Деде и унука” и специфичан кров централног дела зграде дају јој упечатљивост и оригиналност…

Упутио сам се ка Крушедолу где ме на ручку у ресторану изнад чувеног манастира чека друштво, а пут ме води прво ка месту Мали Радинци. “Сремачко је село мало, около равница” - са око 500 становника: Црква Св. Николаја из времена Марије Терезије - 1765, мала сеоска школа и табла која сведочи о погинулим партизанима и мештанима села у Другом светском рату. Уживам у погледу на карактеристичне војвођанске куће и чардаке (котобање) поред готово сваке од њих.

На крају села, напуштам асфалт и “ленијом” вођен навигацијом, путоказима за бициклисте и торњевима цркава у даљини идем даље ка Добродолу. О овом месту, једном од два села у Срему насељена већински мађарским живљем (Шатринци су друго) писао сам на овом месту пре нешто више од годину дана. Пролазим поред мале католичке цркве на крају села и неколико кућа у чијим се двориштима суши дуван, биљка коју традиционално гаје мештани Добродола. На изласку из села скрећем десно, пролазим поред прелепог, чистог али, на жалост, недовољног познатог Језера Добродол и настављам у правцу Жарковца.

Изградња бившег Хрватског дома па касније Дома ЈНА у Руми је трајала до 1912 и коштала је тадашњих 75.000 аустријских круна. На отварању дома Милица Николајевић, кћи адвоката др Милоша Николајевића, рецитовала песму Ј. Ј. Змаја „Деда и унук” по чијим су мотивима и урађене скулптуре на фасади. Зграду је Општина Рума откупила прошле године од Војске Србије за 328.000 еура и наменила је културним садржајима.

У овом месту се сваког августа одржава “Штапаријада”, такмичење у извлачењу стабала коњима, на начин како су се некада крчиле шуме. Прошле године окупило се, кажу чак 10.000 посетилаца. Стабла су била тешка од 1.2 до 3 тоне. Иначе, од 2. августа 1934. године Солнок (како је до тада село носило име), на иницијативу мештана преименован је у Жарковац по др Жарку Миладиновићу, адвокату, политичару и министру у влади Краљевине СХС. А као сећање на тај дана слави се сеоска слава Св. Илија.

Одмах до Жарковца су Путинци. Римокатоличка црква Св. Ивана Непомука највећа је зграда у овом, до 1944. већинско немачком селу. У архивској грађи ђаковачке бискупије постоје подаци да је црква завршена 1900. године.

Расклиманим дрвеним степеништем попео сам се на кор, прошао поред места где су нека биле оргуље, на путу ка торњу у којем је некад било звоно - прескочио неколико мртвих голубова. Постоје планови да потомци путиначких Немаца финансирају обнову цркве о чему се прича протеклих неколико година, у дворишту се налазе црепови спремни за нови кров.

Последња станица моје данашње бициклистичке туре - Манастир Крушедол у којем се налази гроб краља Милана, првог савременог краља Србије (пре њега су владари носили титулу кнеза). Разочаран у Србију, посебно у свог сина Александра и његову жену Драгу, док је био на умору у Бечу, замолио је свог пријатеља Фрању Јосифа да му одреди једно парче у својој царевини како би ту био сахрањен.

Краљ Милан је током свог последњег изгнанства једно време боравио у Карлсбаду (Карлове Вари), па затим у Темишвару, да би последње тренутке провео у Бечу. Ту се смртно разболео од упале плућа. Лекарски конзилијум који га је прегледао је рекао да му нема спаса. Цар Фрања Јозеф, у знак добрих односа је обезбедио једну своју кућу у којој је болесни Милан боравио и послао мађарског грофа Ергенија Зичија да до задњег часа буде с њим.

Често су Милана спопадали такви болови, да је у очајању тражио револвер да прекрати себи муке. Док је био у агонији, успео је да се повери Зичију да се никако не сахрањује у Србији. Често би по престанку болова, грлио Зичија, говорећи: “Пријатељу, зар није страшно да тако млад умрем?”

У бунилу је често дозивао вукове, а једном је и тражио да га воде у позориште да гледа комад Раковског. Преминуо је 11. фебруара 1901. у 47. години живота. Сахрањен је у Манастиру Крушедол, поред кнегиње Љубице. Постоје сачувани његови мемоари, први пут објављени на немачком језику 1902. године, а на српском језику тек 2019. године. Овог лета  пронађено је и 27 страница краљевих писама на Француском језику.

Две године после његове смрти у Мајском преврату 1903. убијени су Миланов син Александар и снаха Драга, а још 15 година после - манастир у којем је сахрањен ипак је доспео на територију Србије (Краљевине СХС) па први савремени српски краљ, унаточ својој вољи почива на тлу земље коју је толико волео, а за коју је веровао да се о њега огрешила.

Роберт Чобан