Изложба у Галерији Огранка Српске академије наука и уметности у Новом Саду: Ликови Милана Коњовића

За ову поставку аутор изложбе Небојша Васић, кустос Галерије “Милан Коњовић” у Сомбору, одабрао је деветнаест слика једног од најистакнутијих војвођанских уметника 20. века и то портрете који су настајали од 1935. до 1950. После студија на Академији ликовних уметности у Прагу, Коњовић одлази у Беч, а затим су уследила студијска путовања по Немачкој и вишегодишњи боравак у Паризу. По повратку у Сомбор, почетком тридесетих година, како се наводи у његовој биографији, посветио се сликању родног краја, његовог пејзажа, људи и амбијената са страшћу визионара, који свему што ради даје печат своје аутентичне стваралачке личности. Лети слика у Далмацији (Млини, Цавтат, Дубровник), те раздобље од 1934. до 1939. обухвата уметникову „црвену фазу“. Управо из те фазе његовог богатог стваралаштва су и слике које до краја недеље могу да се виде у Галерији Огранка САНУ.

Изложбу прати и богати каталог са репродукцијама изложених радова, обогаћен текстовима из књиге академика Мира Вуксановића “Насамо са Миланом Коњовићем” (Православна реч, Нови Сад, 2018).

Вуксановић указује да се у разгледању фигуралног сликарства Милана Коњовића питао да ли је већина тих унакажених чељади заиста постојала или је све то резултат сликареве чудне маштовитости. У честим разговорима са сликарем о људским приликама на тим сликама Коњовић је казивао занимљиве податке, знао њихова права имена, надимке и разне животне невоље, што је Вуксановића подстакло да забележи та сећања и успомене, трудећи се буду потпуно верни, али да имају и мало литерарно значење, да буду литерарни предложак или литерарни одсјај слике.

- Увек Милан Коњовић одбија приговоре да карикира људско лице, да се надмоћно изругује човековој несрећи. Он то каже умереније – људске ликове деформише, најчешће је сликао и цртао оне што их је живот моделирао, а све зато што човека гротескно доживљава. Оно што га највише привлачи јесте ликовно богатство људског лица, нарочито када од живота изгледа „као што сељак узоре њиву” - указује Вуксановић. - Коњовић је на својим сликама и цртежима окупио посебни свет таквих ликова и судбина, који су, удружени, постали и оригинална, сликарски често неумерена прича, и потресно сведочанство о удесу малог човека, и огледало уметникове препотентности. У том чудном, помереном и ужаснутом свету, на појединачним и групним портретима, тумарају кириџије, водари и чистачи улица, тишлери, праље и молери, пегларке, зидари, ковачи, косци и кравари, карташи, пропали трговци, бирташи и кочијаши, опанчари, крчмарице, сејачи и гробари, шнајдери, свињари, орачи и корпари, виноградари, минери, газдарице и попови, стаклари, ждероње и апотекари, пензионисани полицајци, дрвари и просјаци, црквењаци и пивопије, пробисвети и сиротани... и сваки од њих, као сеновити привид, постаје прича за себе.

Тако сваки портетрет прати тај, како Вуксановић каже литерарни одсјај слике, употпуњен амбијентом у коме је настала слика, а који чине препознатљиве сомборске улице, кафане. И сам Коњовић је говорио да је најчешће сликао пјандуре. То су му омиљени ликови. “Они су, иначе, већином добри људи. Само што су зглајзали. Слаби су у животу, несигурни, малодушни. Због тога и страдају. И не само то: човек без илузије не може живети. А најјефтинија илузија је алкохол. Због тога људи пију”.

- Сав овде одабрани Коњовићев скуп боема, пропалица, пробисвета, чудака, пијаница... има свој јединствени животни удес, уоквирен паланачком доколицом и сиромаштином - наводи Вуксановић. - Тај свет, изубијан судбином и Коњовићевом необузданошћу, из живота је, преображен, дошао у слику, а одатле у наше памћење.

Н. Попов