Izložba u Galeriji Ogranka Srpske akademije nauka i umetnosti u Novom Sadu: Likovi Milana Konjovića

Za ovu postavku autor izložbe Nebojša Vasić, kustos Galerije “Milan Konjović” u Somboru, odabrao je devetnaest slika jednog od najistaknutijih vojvođanskih umetnika 20. veka i to portrete koji su nastajali od 1935. do 1950. Posle studija na Akademiji likovnih umetnosti u Pragu, Konjović odlazi u Beč, a zatim su usledila studijska putovanja po Nemačkoj i višegodišnji boravak u Parizu. Po povratku u Sombor, početkom tridesetih godina, kako se navodi u njegovoj biografiji, posvetio se slikanju rodnog kraja, njegovog pejzaža, ljudi i ambijenata sa strašću vizionara, koji svemu što radi daje pečat svoje autentične stvaralačke ličnosti. Leti slika u Dalmaciji (Mlini, Cavtat, Dubrovnik), te razdoblje od 1934. do 1939. obuhvata umetnikovu „crvenu fazu“. Upravo iz te faze njegovog bogatog stvaralaštva su i slike koje do kraja nedelje mogu da se vide u Galeriji Ogranka SANU.

Izložbu prati i bogati katalog sa reprodukcijama izloženih radova, obogaćen tekstovima iz knjige akademika Mira Vuksanovića “Nasamo sa Milanom Konjovićem” (Pravoslavna reč, Novi Sad, 2018).

Vuksanović ukazuje da se u razgledanju figuralnog slikarstva Milana Konjovića pitao da li je većina tih unakaženih čeljadi zaista postojala ili je sve to rezultat slikareve čudne maštovitosti. U čestim razgovorima sa slikarem o ljudskim prilikama na tim slikama Konjović je kazivao zanimljive podatke, znao njihova prava imena, nadimke i razne životne nevolje, što je Vuksanovića podstaklo da zabeleži ta sećanja i uspomene, trudeći se budu potpuno verni, ali da imaju i malo literarno značenje, da budu literarni predložak ili literarni odsjaj slike.

- Uvek Milan Konjović odbija prigovore da karikira ljudsko lice, da se nadmoćno izruguje čovekovoj nesreći. On to kaže umerenije – ljudske likove deformiše, najčešće je slikao i crtao one što ih je život modelirao, a sve zato što čoveka groteskno doživljava. Ono što ga najviše privlači jeste likovno bogatstvo ljudskog lica, naročito kada od života izgleda „kao što seljak uzore njivu” - ukazuje Vuksanović. - Konjović je na svojim slikama i crtežima okupio posebni svet takvih likova i sudbina, koji su, udruženi, postali i originalna, slikarski često neumerena priča, i potresno svedočanstvo o udesu malog čoveka, i ogledalo umetnikove prepotentnosti. U tom čudnom, pomerenom i užasnutom svetu, na pojedinačnim i grupnim portretima, tumaraju kiridžije, vodari i čistači ulica, tišleri, pralje i moleri, peglarke, zidari, kovači, kosci i kravari, kartaši, propali trgovci, birtaši i kočijaši, opančari, krčmarice, sejači i grobari, šnajderi, svinjari, orači i korpari, vinogradari, mineri, gazdarice i popovi, staklari, žderonje i apotekari, penzionisani policajci, drvari i prosjaci, crkvenjaci i pivopije, probisveti i sirotani... i svaki od njih, kao senoviti privid, postaje priča za sebe.

Tako svaki portetret prati taj, kako Vuksanović kaže literarni odsjaj slike, upotpunjen ambijentom u kome je nastala slika, a koji čine prepoznatljive somborske ulice, kafane. I sam Konjović je govorio da je najčešće slikao pjandure. To su mu omiljeni likovi. “Oni su, inače, većinom dobri ljudi. Samo što su zglajzali. Slabi su u životu, nesigurni, malodušni. Zbog toga i stradaju. I ne samo to: čovek bez iluzije ne može živeti. A najjeftinija iluzija je alkohol. Zbog toga ljudi piju”.

- Sav ovde odabrani Konjovićev skup boema, propalica, probisveta, čudaka, pijanica... ima svoj jedinstveni životni udes, uokviren palanačkom dokolicom i siromaštinom - navodi Vuksanović. - Taj svet, izubijan sudbinom i Konjovićevom neobuzdanošću, iz života je, preobražen, došao u sliku, a odatle u naše pamćenje.

N. Popov