БОЈАН БАША Вина с мирисом природе
Бежећи од градске вреве и стреса на послу, некадашњи кошаркаш „Војводине“, а садашњи финансијски стручњак Бојан Баша из Београда спас је потражио и пронашао у Сремским Карловцима и потесу Матеј где је 2010. купио плац са викендицом.
Исте године засадио је 1.300 чокота сивог пиноа или пино гриђа не мислећи тада да ће се хоби-виноградарство врло брзо отети контроли и постати важан споредни посао коме тежи да се једног дана потпуно посвети.
„Вирусом виноградарства“ и то посебном врстом заразио се коју годину раније и „кривицу“ за то сносе пријатељи из Горишких брда у Словенији. Они су га увели у свет такозваних природних вина, мада и сам истиче да то није одговарајући назив, јер произилази да остала вина нису природна.
– Производња природних вина подразумева одсуство било какавих хемијских средстава, сем традиционалног плавог камена, односно бакра и сумпора приликом узгоја грожђа – објашњава Бојан Баша. – Користе се бројни препарати на биљној бази, раставић, коприва, маслачак, хајдучка трава итд. Нажалост, савремена технологија и обрада тла довле су до девастације пољопривредног земљишта у протеклих 50 година. Око 20 одсто укупно обрадивих површина са земаљске кугле је нестало, претворило у пустиње и то пре свега због интензивне обраде и коришћења хемијских средстава, и рекао бих, неодговорног понашања приликом њиховог коришћења. Овај концепт се заснива на принципу да се што мање штетећи природи и у складу са њом, произведе грожђе. По доласку у Карловце гледали су ме у чуду када сам виноград прскао копривама и прогнозирали да ће да умре за три године, а виноград не само да је жив и у перфектном здравственом стању, него и даје одлично грожђе чак и у годинама када неке сорте код других не успевају да се одрже.
Овакав приступ у винограду захтева то исто и у преради грожђа у подруму.
– Ако у винограду радите без употребе хемијских средстава или тешке артиљерије како ја називам системике, хербициде и сличне препарате, онда је логично да тако наставите и у подруму – прича Баша. – У подруму радим на стари начин, без енолошких средстава. То подразумева спонтану ферментацију, коришћење аутохтоних или дивљих квасаца, које виноград сваке године у зависности од микроклиматских услова, изнедри. Када радите у складу са природом, а не против ње, она то зна да награди. Једини проблем условно речено, јесте што таква вина захтевају доста времена и стрпљења. Пре свега грожђе мора бити у апсолутно префектном здравственом стању да би се вино могло направити јер после не постоји могућност да се сумпором или нечим другим исправи грешка која је направљена у винограду. У овој врсти производње заиста важи изрека да се вино прави у винограду, а не у подруму.
Кошаркашки дани у Новом Саду
До Београда у који га је посао одвео, Бојан Баша из родног Сомбора стигао је преко Новог Сада где је играо кошарку за „Војводину“. Био је капитен у екипи која је 1989. освојила титулу кадетског првака СФРЈ.
– Из наше екипе се афирмисао једино Драган Тарлаћ и направио значајнију каријеру и то захваљујући томе што је отишао из Војводине. У то време Војводина није баш гурала своје клинце иако су имали сајајан подмладак – каже он.
По његовим речима, у таквој производњи између 20 и 40 одсто више је присутан мануелни рад. То поскупљује производњу и крајњи производ, али се на крају исплати.
– Ова вина одлежавају мало дуже него остала.Некада је тим винима потебно две до три године одлежавања у бачви и годину до две у боци да би била спремна за тржиште. Вина која ја производим на тржиште ће први пут изаћи следеће године. До сада смо имали мање количине које нису завршавале на тржишту, него смо их пили са пријатељима на берби и другим приликама. Зато треба имати и стрпљења и живаца, али и финансијски и логистички издржати – наглашава наш саговорник.
Пробавши природна вина у Горишким брдима, а посебно приликом боравка у Грузији, колевци вина у којој се чува 8.000 година дуга традиција прављења вина на природан начин у великим амфорама, Баша је схватио да само таква жели да производи.
– Није то само стил, то је и начин живота, филозофија очувања природе и остављање планете нашој деци у бољем стању него што смо је ми затекли. Код нас људи полако почињу да се интересују за та вина. На нашим просторима винска култура и свест да се треба хранити здраво је на доста ниском нивоу. У свету то иде једно с дргим. Људи који траже наша вина изван Србије су они који воде рачуна шта једу и пију и о очувању животне средине. Проблем је једино то што онај ко их проба не може више да пије конвенционална – каже са смешком Бојан.
Боца од 15 до 20 евра
За тип вина која производи, Бојан Баша каже да су у суштини занатска, доста времена треба да се произведу и зато су скупља. Реална цена за таква вина је од 15 до 20 евра по боци. Каже да има заинтересованих из иностранства за пласман и продају. Интересантна тржишта за таква вина су Америка, Јапан, Бангкок, Амстердам, скандинвске земље где предњаче Данска, Шведска, Париз, Берлин...
Бакарно вино од сивог пиноа, које је први пут пробао у Словенији, оставило је тако снажан утисак на њега, да је оно за сада вино број један у његовој винарији, која ће у догледно време када почене градњу објекта у Матеју, добити обрисе праве винске куће, а до тада користи прерадне капацитете Оскара Маурера у Хајдукову и стално живи на релацији Београд-Карловци-Хајдуково. Виноградарење је и започео садњом сивог пиноа, којег сада има 6.000 чокота. По његовим речима, у питању је врло интересантна сорта, чије грожђе нити је бело нити црно. Од њега се у свету праве бела вина зато што грожђе нема довољно боје испод покожице.
– У Италији и Горишким брдима мацерирају сиви пино и добијају од њега практично бакарно, наранџасто вино – каже Баша. – Та вина се у свету популарно зову оранж вајн, а велики број винара, па и ја, волимо да их зовемо ембр вајн или ћилибарна вина. Назив нашег сивог пиноа је јантар, што је старословенска реч за ћилибар.
Од почетних 56 ари 2010. године Баша сада има безмало шест хетара, од тога је три под виноградима, а хектар и по у припреми за садњу догодине. Поред пино гриђа, има тамјанику, фурминт, и мораву насталу клонском селекцијом на Институту за виноградарство у Сремским Карловцима, а догодине сади грашац и прокупац.
– Определио сам се с изузетком мораве, за старе сорте, али уколико је могуће да нађем старе клонове. Сорте као меденац бели, бакатор, кадарка, липолист, сремска зеленика су безмало потпуно запостављене на Фрушкој гори и Срему. Оскар Маурер, Ерне Сагмајстер и ја на Фрушкој гори садимо те старе сорте. Фурминт је постојао на Фрушкој гори, али после филоксере и Другог светског рата се није вратио, али га у својој винарији видим у будућности као вино број један – вели Баша.
Зорица Милосављевић
