BOJAN BAŠA Vina s mirisom prirode

Iste godine zasadio je 1.300 čokota sivog pinoa ili pino griđa ne misleći tada da će se hobi-vinogradarstvo vrlo brzo oteti kontroli i postati važan sporedni posao kome teži da se jednog dana potpuno posveti.

„Virusom vinogradarstva“ i to posebnom vrstom zarazio se koju godinu ranije i „krivicu“ za to snose prijatelji iz Goriških brda u Sloveniji. Oni su ga uveli u svet takozvanih prirodnih vina, mada i sam ističe da to nije odgovarajući naziv, jer proizilazi da ostala vina nisu prirodna.

– Proizvodnja prirodnih vina podrazumeva odsustvo bilo kakavih hemijskih sredstava, sem tradicionalnog plavog kamena, odnosno bakra i sumpora prilikom uzgoja grožđa – objašnjava Bojan Baša. – Koriste se brojni preparati na biljnoj bazi, rastavić, kopriva, maslačak, hajdučka trava itd. Nažalost, savremena tehnologija i obrada tla dovle su do devastacije poljoprivrednog zemljišta u proteklih 50 godina. Oko 20 odsto ukupno obradivih površina sa zemaljske kugle je nestalo, pretvorilo u pustinje  i to pre svega zbog intenzivne  obrade i korišćenja hemijskih sredstava, i rekao bih, neodgovornog ponašanja prilikom njihovog korišćenja. Ovaj koncept se zasniva na principu da se što manje šteteći prirodi i u skladu sa njom, proizvede grožđe. Po dolasku u Karlovce gledali su me u čudu kada sam vinograd prskao koprivama i prognozirali da će da umre za tri godine, a vinograd ne samo da je živ i u perfektnom zdravstvenom stanju, nego i daje odlično grožđe čak i u godinama kada neke sorte kod drugih ne uspevaju da se održe. 

Ovakav pristup u vinogradu zahteva to isto i u preradi grožđa u podrumu.

– Ako u vinogradu radite bez upotrebe hemijskih sredstava ili teške artiljerije kako ja nazivam sistemike, herbicide i slične preparate, onda je logično  da tako nastavite i u podrumu – priča Baša. – U podrumu radim na stari  način, bez enoloških sredstava. To podrazumeva spontanu fermentaciju, korišćenje autohtonih ili divljih kvasaca, koje vinograd svake godine u zavisnosti od mikroklimatskih uslova, iznedri. Kada radite u skladu sa prirodom, a ne protiv nje, ona to zna da nagradi. Jedini problem uslovno rečeno, jeste što takva vina zahtevaju dosta vremena i strpljenja. Pre svega grožđe mora biti u apsolutno prefektnom zdravstvenom stanju da bi se vino moglo napraviti jer posle ne postoji mogućnost da se sumporom ili nečim drugim ispravi greška koja je napravljena u vinogradu. U ovoj vrsti proizvodnje zaista važi izreka da se vino pravi u vinogradu, a ne u podrumu.

Košarkaški dani u Novom Sadu

Do Beograda u koji ga je posao odveo, Bojan Baša iz rodnog Sombora stigao je preko Novog Sada gde je igrao košarku za „Vojvodinu“. Bio je kapiten u ekipi koja je 1989. osvojila titulu kadetskog prvaka SFRJ.

– Iz naše ekipe se afirmisao jedino Dragan Tarlać i napravio značajniju karijeru i to zahvaljujući tome što je otišao iz Vojvodine. U to vreme Vojvodina nije baš gurala svoje klince iako su imali sajajan podmladak – kaže on.

Po njegovim rečima, u takvoj proizvodnji između 20 i 40 odsto više je prisutan manuelni rad. To poskupljuje proizvodnju i krajnji proizvod, ali se na kraju isplati.

– Ova vina odležavaju malo duže nego ostala.Nekada je tim vinima potebno dve do tri godine odležavanja u bačvi i godinu do dve u boci da bi bila spremna za tržište. Vina koja ja proizvodim na tržište će prvi put izaći sledeće godine. Do sada smo imali manje količine koje nisu završavale na tržištu, nego smo ih pili sa prijateljima na berbi i drugim prilikama. Zato treba imati i strpljenja i živaca, ali i finansijski i logistički izdržati – naglašava naš sagovornik.

Probavši prirodna vina u Goriškim brdima, a posebno prilikom boravka u Gruziji, kolevci vina u kojoj se čuva 8.000 godina duga tradicija pravljenja  vina na prirodan način u velikim amforama, Baša je shvatio da samo takva želi da proizvodi.

– Nije to samo stil, to je i način života, filozofija očuvanja prirode i ostavljanje planete našoj deci u boljem stanju nego što smo je mi zatekli. Kod nas ljudi polako  počinju da se interesuju za ta vina. Na našim prostorima vinska kultura i svest da se treba hraniti zdravo je na dosta niskom nivou. U svetu to ide jedno s drgim. Ljudi koji traže naša vina izvan Srbije su oni koji vode računa šta jedu i piju i o očuvanju životne sredine. Problem je jedino to što onaj ko ih proba ne može više da pije konvencionalna – kaže sa smeškom Bojan.

Boca od 15 do 20 evra

Za tip vina koja proizvodi, Bojan Baša kaže da su u suštini zanatska, dosta vremena treba da se proizvedu i zato su skuplja. Realna cena za takva vina je od 15 do 20 evra po boci. Kaže da ima zainteresovanih iz inostranstva za plasman i prodaju. Interesantna tržišta za takva vina su Amerika, Japan, Bangkok, Amsterdam, skandinvske zemlje  gde prednjače Danska, Švedska, Pariz, Berlin...

Bakarno vino od sivog pinoa, koje je prvi put probao u Sloveniji, ostavilo je tako snažan utisak na njega, da je ono za sada vino broj jedan u njegovoj vinariji, koja će u dogledno vreme kada počene gradnju objekta u Mateju, dobiti obrise prave vinske kuće, a do tada koristi preradne kapacitete Oskara Maurera u Hajdukovu i stalno živi na relaciji Beograd-Karlovci-Hajdukovo. Vinogradarenje je i započeo sadnjom sivog pinoa, kojeg sada ima 6.000 čokota. Po njegovim rečima, u pitanju je vrlo interesantna sorta, čije grožđe niti je belo niti crno. Od njega se u svetu prave bela vina zato što grožđe nema dovoljno boje ispod pokožice.

– U Italiji i Goriškim brdima maceriraju sivi pino i dobijaju od njega praktično bakarno, narandžasto vino – kaže Baša.  – Ta vina se u svetu popularno zovu oranž vajn, a veliki broj vinara, pa i ja, volimo da ih zovemo embr vajn ili ćilibarna vina. Naziv našeg sivog pinoa je jantar, što je staroslovenska reč za ćilibar.

Od početnih 56 ari 2010. godine Baša sada ima bezmalo šest hetara, od toga je tri pod  vinogradima, a hektar i po u pripremi za sadnju dogodine. Pored pino griđa, ima tamjaniku, furmint, i moravu nastalu klonskom selekcijom na Institutu za vinogradarstvo u Sremskim Karlovcima, a dogodine sadi grašac i prokupac.

– Opredelio sam se s izuzetkom morave, za stare sorte, ali ukoliko je moguće da nađem stare klonove. Sorte kao medenac beli, bakator, kadarka, lipolist, sremska zelenika su bezmalo  potpuno zapostavljene na Fruškoj gori i Sremu. Oskar Maurer, Erne Sagmajster i ja na Fruškoj gori sadimo te stare sorte. Furmint je postojao na Fruškoj gori, ali posle filoksere i Drugog svetskog rata se nije vratio, ali ga u svojoj vinariji vidim u budućnosti kao vino broj jedan –  veli Baša.

Zorica Milosavljević