Нинине мустре: Корзо
Некада су се људи шетали по корзоу. То је било место сусрета из разних побуда. Било је оних који су се шетали у жељи да прикажу нову хаљину или фризуру, да потраже стидљиви поглед симпатије, а можда и будућег брачног друга.
Како је време пролазило, мењао се и начин на који се комуницирало, корзое су заменили кафићи и клубови, а шетање је изашло из моде. Али увек има оних који моду не прате слепо. Ево ја и дан данас имам свој омиљени корзо по којем волим да шетам и свака је шетња чудесно инспиративна и непоновљива. Мој корзо налази се у природи.
Постоје нека правила као на сваком корзоу, која наравно увек испоштујем. Дотерам се сваки пут за ту шетњу: зечешљам косу ветром, па заденем шналицу од цвета, обучем хаљину радозналости и набацим огртач ведрине, па кренем у нади да ће ми од важних сусрета и значајних погледа, срце од радости више пута поскочити. И тако и буде сваки пут. Сретнем увек понеку лептирицу у веселој хаљини на туфне. Пролети мува зунзара у новим наочарима. Птичице весело певају компликоване арије. Дивље ми малине стидљиво нуде своје плодове мирисним руменилом. Безбројни цветови се весело гуркају скрећући ми пажњу својим јарким бојама. Лишће ме поздравља у име шуме која је превелика да би са мном малецком, лично разговарала. Зато шаље изасланике или гласнике. Ослушкујем њихове звукове, упијам мирисе и осећаје и стапам се са окружењем у веселој шетњи после које се увек осећам лепршавије, снажније, здравије и радосније. Као да су на корзоу у шетњи биле све моје симпатије. Једино помало стрепим у последње време од сусрета са другим људима. Има их у много већем броју него раније и некако ми се чини да не знају баш много о бонтону на шумском корзоу. Тумарају тамо амо, не примећујући раскошно богатство и разноликост шуме. Не запажају уметнички кривудаве линије златног бора нити усправно држање манекенки јелки. Примећују марке патика других тумарача по шуми и то како споро пролази време до ручка. Они би вероватно препознали које су марке нове наочаре оне муве зунзаре, када би је приметили. Од њихове се дреке и вике не чује шапат тихог шумског живота. Скривене кутке у шуми, претварају у јавне клозете, а најтужније од свега су ми јурњаве на бучним машинама на два или четири точка. На једном сам месту наишла на гомилу шарене пластике и гуме од које је направљен забавни парк за децу. Као да има нешто забавније од саме природе и сазнавања како се зове која биљка и куда води поточић који жубори. Ах, да, тај се поточић ни не чује од гласне музике у „забавном парку“.
Ипак, има ту више лепих страна. Већа је шума од броја оних који би да се по њој шетају, а основна правила понашања не знају. Срећа па су градови велики, а зграде све више и збијеније, да у њих могу да стану и на миру уживају сви који природу не осећају. И свако има право на сопствени избор, као и на сопствено стање свести. А ми што нас природа самим својим постојањем усхићује, сигурно ћемо се негде на њеном корзоу срести. Тај ће корзо сваку несмотреност надживети, и ништа га, па ни људи, неће у томе омести.
Нина Мартиновић Армбрустер
