Књижевност српске дијаспоре: Драгомир Дујмов из Будимпеште

Књижевник и критичар Давид Кецман Дако из Сомбора, сагледавајући стваралачки опус Дујмова, предочава да је то откривање неких белих мрља из наше историје које су слабо знане, поготово у матичној Србији.

На ту врсту стваралаштва определио се Дујмов, чији су преци у Угарску доспели бежећи испред Турака из Мостара 1687. године, а он матурирао 1981. године у тадашњој Српскохрватској гимназији у Будимпешти, потом 1989. на групи југословенске књижевности и српског језика на Филозофском факултету у Новом Саду и од тада као професор ради у Српској гимназији “Никола Тесла” у Будимпешти.

Из пера Дујмова између корица је до сада објављено осам романа, при чему је “Воз савести” доживео три издања; пред читаоцима су још наслови “Под небом боје пурпура”, “Јесејево стабло”, “Сабља у језику”, “Огледало од зеленог јасписа”, “Време месечарења”, “Раскршћа” и “Бели путеви”, такође и по три збирке приповедака и песама, као и друга списатељска остварења из плодног опуса Дујмова, позната читалачкој публици у српској дијаспори у Мађарској, па и у Србији.     

- Определио сам се да све оно што могу сачувам за будућност у романескној форми, а све је засновано на истинитим догађајима. Последњи роман “Под небом боје пурпура” везује се за тужну причу из 1941. године, пре него што ће мађарска војска прећи југословенску границу. У селу Сантову на српско-мађарској граници код Бачког Брега, 25 километара од Сомбора, ухапшен је сантовачки православни свештеник Милош Апић, мучен и на крају убијен, тако да је постао прва жртва, пре него што ће Хортијевска војска прећи границу. Као дете слушао сам приче о томе злочину, мада се о томе тада баш и није смело гласно говорити. Све сам детаљно истраживао, установио да су војници који су починили злочин осуђени и тај немио догађај преточио у роман  - прича Дујмов.

Српска књижевна сцена у Мађарској, према мишљењу Дујмова, има одличне писце, али их је јако мало, пошто је и број Срба у овдашњој дијаспори сведен на десетак хиљада, тако да је скроман број оних који пишу и објављују своја дела. 

Дујмов као одличног романописца и песника истиче Петра Милошевића, затим врсног приповедача Предрага Степановића, ту је срећом и Драган Јаковљевић који је дошао из Крагујевца и ту у живи више од две деценије, пише поезију и прозу и уредник је “Српских недељних новина”, а из млађе генерације Милан Степанов.

Сви се са посебним пијететом увек присећају песника Стојана Вујичића, који је иза себе оставио само две збирке, али био је и остао мост између српске, југословенске и мађарске књижевности с обе стране границе.

На век од завршетка Великог рата између корица се нашао роман “Јесејево стабло”, посвећен томе како су Срби доживљавали учешће у војсци Аустроугарске монархије, када су морали као поданици царског апостолског величанства Франца Јозефа да нарукују и многи били принуђени да ратују против својих сународника. Међу њима је и главни јунак “Јесејевог стабла“, Жарко Ристов из Ловре, места на Чепелској ади на Дунаву, јединог у Мађарској где су Срби већинско становништво. Ристов је у ратни вихор ушао као аустроугарски каплар, али по избављењу из руског сужањства и приступања Српском добровољачком пуку са многим родољубима превалио је несвакидашње путешествије од Русије до Солунског фронта.

Роман “Време месечарења” је прича о поратној драми у Бајском трокуту и Барањи, у време када је српска војска стигла до Печуја, Сегедина и Баје, где се задржала све до 1921. године. У епицентру дешавања су Баји и Печуј,  а до пресуде долази у Тријанону, па се српска војска повлачи. Неуспео је остао покушај настанка “Српско мађарске барањско бајске републике”, творевине необичног и дугог назива која је трајала свега шест дана, а на челу те “републике”  био је познати српски сликар Петар Добровић, не добивши подршку ни у Београду нити од сила победница у Великом рату.

- Било је и има романа у српској књижевности о збивањима из тог времена, али из србијанског аспекта. Међутим, постављам питање: Шта је са нама Србима који смо били са друге стране, па смо морали да учествујемо у свему томе? Тако је из периода након Првог светског рата, оптација становништва тема роман “Воз савести”, до тада непозната, када су Срби имали избор да ли ће остати у Мађарској или се преселити у новонасталу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Већина Срба је послушала цркву која је пропагирала оптацију и иселила се у Краљевину СХС, међутим, велики број није добро прошао. Описао сам судбину оптаната из Батање који су са поморишке поморишке црнице били “бачени” у Македонију на Овче поље, што је за њих био културни и животни шок - указује Дујмов.

Како је бити откривач белих мрља у нашој историји и како је уопште бити српски писац у Мађарској? Без обзира што су теме неугодне и треба се са њима суочавати са историјске дистанце, Дујмов вели да му је лепо и угодно бављење том тематиком, да нема никаквих проблема, јер познаје обе културе, Српску и Мађарску, те да је тиме само богатији.

- За мене је то вечита инспирација. Многи писци имају проблем око теме, а хвала богу, ја нисам имао тај проблем, јер увек има тих заједничких српских и мађарских тема које нас повезују. Мора се знати да се о српској књижевности и култура прве половине 19. века, не може говорити а да се не спомену Пешта, Будим, Сентандреја и друга места у Мађарској где су живели и стварали Срби. Или, ако учимо о значајним личностима, било да су политичари, културни делатници, професори и други истакнуте личности тог времена, сви имају одредницу у биографији да су се школовали и студирали у Пешти. Увек је постојала веза између Будимпеште, Бачке, Баната и Срема, па чак и јужније преко Саве и Дунава. За мене је посебан доживљај да могу нешто својим стваралаштвом да пружим и сачувам од заборава догађаје о којима се до сада мало знало и говорило. Мислим да је то потребно нашим људима, да очувамо наш идентитет и цивилизацијске тековине које су угрожене - закључује Дујмов. 

Дујмов наглашава да четврт века одржава одличне везе са књижевником, песником и критичарем Давидом Кецманом Даком из Сомбора, који му пуно помаже, па сарадња са историчарем и књижевником Миланом Мицићем из Новог Сада, присне везе је имао са Милованом Витезовићем, као и покојним Драгомиром Брајковићем, али признаје да међу писцима из Србије нема баш велики број познаника.    

Текст и фото: Милорад Митровић