Обућар Милорад Попадић из Каћа посла има, али не и наследника

Међутим, како каже мајстор Попадић, није више сигуран у то да ли ће тај занат опстати. У прилог чињеници да је судбина обућара неизвесна говори и податак да током уписа у нову школску 2020/2021. годину није било ниједног кандидата који је желео да похађа смер за обућаре у Техничкој школи „Милева Марић Ајнштајн”.

Мајстор Попадић одлучио је да заврши обућарски занат пошто од рођења пати од болести због које не може дуго да стоји. Неко време је радио у Каћу, код Сретка Ковачевића, а пре 15 година је одлучио да отвори своју радњу.

– Шегртовао сам, изучио занат и убрзо га заволео – каже Попадић, присећајући се да је као дете из радозналости ишао код комшије који се бавио тим послом да би сазнао шта и како ради.

Обућар мора да буде вешт, креативан и да зна да шије уколико жели квалитетно да поправи обућу. По речима мајстора Попадића, најчешће поправке су лепљење ђона, на женској обући „страдају” потпетице, те лепљење или зашивање ручки на торбама и ранцима. Иако му је кроз руке прошло безброј ципела, у сећању му је остала недавна израда сандала. За прецизно кројење, уклапање, лепљење, шивење новог лица и каишева, по узору на муштеријин омиљени пар, било је потребно готово два месеца.

– Грађани најчешће доносе обућу на прелазу сезона, па чекујем да ће наредних недеља бити више муштерија – објашњава мајстор. – Ево, управо радим на патикама једне девојке. Поцепао јој се платнени део лица код прстију. Наравно, одмах сам се латио посла јер је то омиљена свакодневна обућа младих и не воле да дуго чекају да буде поправљена. Дакле, посла има, само је потребна жеља да се ради.

Ипак, како каже Милорад Попадић, нема младих ни деце која су заинтересована за обућарски занат, а не долазе чак „у извидницу” ни из радозналости.

– Обућари су у сталној потрази за шегртима који ће их једног дана наследити, али yabе. Већина оних који се баве тим занатом је остарила и полако затварају обућарске радионице – јада се наш саговорник. – Лако је однети обућу на поправку, али ако занат изумре, ко ће поправљати? Забринуло ме је када сам једном приликом слушао старог обућара из Београда који је желео своју радионицу, пуну алата и машина, да преда младом мајстору, али никог није нашао. Вероватно омладина жели да буде образованија, да заврши факултет, добије диплому, што је лепо, али и занати имају своје чари.

Осим младих који су све мање заинтересовани за одређене занате, „ударац” обућарима је вероватно задало и тржиште које је преплављено јефтиним ципелама, сандала и чизмама, које се продају по изузетно повољним ценама, нису израђене од квалитетних материја и понекад једва издрже једну сезону. Такву обућу се, једноставно, не исплати поправљати.

С. Ковач

Пројекат „Разгледница приградских насеља” суфинансирао је Град Нови Сад, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио новац