Obućar Milorad Popadić iz Kaća posla ima, ali ne i naslednika

Međutim, kako kaže majstor Popadić, nije više siguran u to da li će taj zanat opstati. U prilog činjenici da je sudbina obućara neizvesna govori i podatak da tokom upisa u novu školsku 2020/2021. godinu nije bilo nijednog kandidata koji je želeo da pohađa smer za obućare u Tehničkoj školi „Mileva Marić Ajnštajn”.

Majstor Popadić odlučio je da završi obućarski zanat pošto od rođenja pati od bolesti zbog koje ne može dugo da stoji. Neko vreme je radio u Kaću, kod Sretka Kovačevića, a pre 15 godina je odlučio da otvori svoju radnju.

– Šegrtovao sam, izučio zanat i ubrzo ga zavoleo – kaže Popadić, prisećajući se da je kao dete iz radoznalosti išao kod komšije koji se bavio tim poslom da bi saznao šta i kako radi.

Obućar mora da bude vešt, kreativan i da zna da šije ukoliko želi kvalitetno da popravi obuću. Po rečima majstora Popadića, najčešće popravke su lepljenje đona, na ženskoj obući „stradaju” potpetice, te lepljenje ili zašivanje ručki na torbama i rancima. Iako mu je kroz ruke prošlo bezbroj cipela, u sećanju mu je ostala nedavna izrada sandala. Za precizno krojenje, uklapanje, lepljenje, šivenje novog lica i kaiševa, po uzoru na mušterijin omiljeni par, bilo je potrebno gotovo dva meseca.

– Građani najčešće donose obuću na prelazu sezona, pa čekujem da će narednih nedelja biti više mušterija – objašnjava majstor. – Evo, upravo radim na patikama jedne devojke. Pocepao joj se platneni deo lica kod prstiju. Naravno, odmah sam se latio posla jer je to omiljena svakodnevna obuća mladih i ne vole da dugo čekaju da bude popravljena. Dakle, posla ima, samo je potrebna želja da se radi.

Ipak, kako kaže Milorad Popadić, nema mladih ni dece koja su zainteresovana za obućarski zanat, a ne dolaze čak „u izvidnicu” ni iz radoznalosti.

– Obućari su u stalnoj potrazi za šegrtima koji će ih jednog dana naslediti, ali yabe. Većina onih koji se bave tim zanatom je ostarila i polako zatvaraju obućarske radionice – jada se naš sagovornik. – Lako je odneti obuću na popravku, ali ako zanat izumre, ko će popravljati? Zabrinulo me je kada sam jednom prilikom slušao starog obućara iz Beograda koji je želeo svoju radionicu, punu alata i mašina, da preda mladom majstoru, ali nikog nije našao. Verovatno omladina želi da bude obrazovanija, da završi fakultet, dobije diplomu, što je lepo, ali i zanati imaju svoje čari.

Osim mladih koji su sve manje zainteresovani za određene zanate, „udarac” obućarima je verovatno zadalo i tržište koje je preplavljeno jeftinim cipelama, sandala i čizmama, koje se prodaju po izuzetno povoljnim cenama, nisu izrađene od kvalitetnih materija i ponekad jedva izdrže jednu sezonu. Takvu obuću se, jednostavno, ne isplati popravljati.

S. Kovač

Projekat „Razglednica prigradskih naselja” sufinansirao je Grad Novi Sad, a stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio novac