ДНЕВНИКОВА КЊИГА Теодор Стерџен: Више него људски

Теодор Стерџен (1918-1985) био је амерички писац који је првенствено стварао у жанру научне фантастике и фантастике. Бавио се и књижевном критиком, као и писањем сценарија (написао је неколико епизода „Звезданих стазе“, и у једној од њих се први пут помиње трекијима врло добро позната Прва директива). Стерџен је артикулисао популарни „Стерџенов закон“ у ком је покушао да да бар мало више кредибилитета научној фантастици коју су многи његови књижевни савременици гледали с висине: „Деведесет процената научне фантастике је банално, али ако ћемо поштено, деведесет процената било чега је банално“. Стерџен је тврдио да је присуствовао тренутку када је Рон Хабард, отац сајентологије, одлучио да је права зарада не у писању научне фантастике него у религији: „Ми губимо време с научном фантастиком“, рекао је он забезекнутом Стерџену, „ако желиш да зарадиш добру лову, оснуј религију.“

„Више него људски“(1953) је вероватно Стерџенов најпознатији и свакако најнаграђиванији роман, настао спајањем више новела. Роман прати групу људи са наднаравним талентима који су повезани на нарочит начин, иако су наизглед потпуно различити. „Више него људски“ отвара прича о „идиоту“, мушкарцу са телепатским даром који може да управља људима, али који никада није успоставио било какав близак однос са другима. Како се прича развија, он упознаје девојчицу са телекинетичким талентом, близанце који могу да се телепортују, бебу која размишља као компјутер…

Читајући Стерџенову прозу јасно је зашто је овај писац пионир новог доба жанровске књижевности: „Више него људски“ се чврсто ослања на познате конвенције ране научне фантастике, и на њену (наизглед) једноставну и приповедну структуру окренуту првенствено динамици приче. Међутим, Стерџен ниједном концепту који уводи не прилази површно, нити се олако односи према идејама и проблемима које истражује у свом роману. Прича о људима са посебним талентима у бити је прича о усамљености појединца, и о коначном остварењу бетелхајмовског сна у ком се та усамљеност покушава превазићи. Иако уводи фантастичне теме, Стерџен се, како наговештава и сам наслов романа, суштински бави људском природом, и оним шта заиста значи бити човек.

Настасја Писарев