Љубав у доба короне

– Није реч о патњи, има ту Јулијин монолог ишчекивања за Ромеом, има ту „купујем-продајем“ ко тражи мужа, ко тражи жену - јако добар Ромањијев текст, песма са текстићима као из личних огласа, Шекпирових сонета, има истинитих прича о љубави, текстова из Библије, поезија Пабла Неруде... – појашњава израз Емина Елор, који и на спрском може да означава слатку муку. – Нас четворо из Ујвидеки синхаз, Јудит Ласло, Бенце Салаи, Роберт Ожвар и ја, смо то саставили прошлог лета, кад су нас звали у Бачку Тополу на манифестацију поводом Дана светог Ивана. На тај полупагански полукатолички датум, 21. јуна, слави се светлост, дан, протерује ноћ, слави се љубав, плодност... Нешто као Шекспиров „Сан летње ноћи“ (смех). Одиграли смо то неколико пута и људи су нас баш лепо прихватили и примили, са уживањем гледали и слушали. Ваљда је то нешто што прија души.

Емина Елор открива да су као глумци све урадили самостално. На сцени су четири столице, њих четворо, две гитаре, један мали сточић са папиром и оловком, свећама и вином.

– Речи и мелодије праве чаролију и испоставило се да смо вешто направили драматургију, јер се креће позитивно, па се прича мало уозбиљи, па се мало смејемо и крај је потпуно романтичан, што лепо води публику кроз осећања која сви познају – открива још детаља Емина Елор. – Мислим да се данас људи не баве довољно лепом страном љубави, односно других. Изражена је нестрпљивост, нервоза међу људима. Не знам зашто. Можда због околности. А можда и грешим. То је приватна ствар у којој свако има своју муку, али и лепоте. Битно је да ми будемо сами са собом у миру и храмонији, волели - не волели. Битно је да човек нађе чврсто тло испод ногу и да му лепота не исклизне из руку.

„Јај некем... Серелем“ тешко је дефинисати. Није представа, више је музичко-књижевно вече, нека врста перформанса. Пошто је програм „Уметници. Сад!“ осмишљен да буде у оквиру понуде културних станица, Емина Елор за изведбу препоручује Еђшег или Свилару, уз напомену да је њихово музичко-књижевно вече на мађарском. Ипак, велика је неизвесност када ће „Јај некем... Серелем“ бити изведен.

Питајући се о свету без ратова, глумица Емина Елор открива да тренутно ради на још једном пројекту који је конкурисао на позив Фондације „Нови Сад 2021 – Европска престоница културе“. Реч је о представи „Остајем остати“ у којој одговара на питање како би било да су многи из њене генерације током недавних ратова на Балкану уместо да оду негде, остали овде, развијали себе и свој бизнис у нашем друштву.

– Ситуација никако да се смири, тако да не знамо када и како ћемо играти. Уживо би било најбоље, са публиком. Друга варијанта је да снимимо, па пустимо онлајн. А то већ није то, другачији је доживљај. Потпуно сам погубљена и тужна. Најгора је ова несигурност. Не можеш да планираш, а имаш циљеве пред собом, да радиш и идеш даље. Као да смо у некој изрежираној представи, филму у којем ћемо ускоро сви постати зомбији. Уопште не могу да проценим шта је ово. А волела бих да се удам 22. августа, да после идем да наставим посао у позоришту, да зарађујемо, да градимо живот... Сад је све бесмислено – јао је Емине Елор, не као глумице. – Ниједну представу преко интернета нисам одгледала до краја. Досади ми, глупо је... Као глумац, ако ниси на сцени, не постојиш. А требали смо да имамо премијеру 13. марта у Сегедину, „Сељачке опере“ Беле Пинтера. То је једна породична прича у којој се муж и жена не воле, у формату у којем се до обрта не примећује трагедија.

Говорећи о представама које је најскорије радила, Емина Елор се присећа „Употребе човека“ Александра Тишме, у режији Бориса Лијешевића (продукција Новог тврђава театра), која због пандемије корона вируса такође још увек није премијерно одиграна.

- Био је то истраживачки позоришни процес, радили смо радионичарски. Са више страна смо пробали да ухватимо прозу Александра Тишме и ту животну причу, доба Другог светског рата. Сашили смо сукњу, панталоне, па смо све то раставили и саставили капут, са више шавова и страна. Борис је човек који мисли да увек може боље, лепше, другачије. Процес је био јако занимљив и узбудљив, а резултат какав је, мора публика да процени – прича глумица која игра Веру Кронер. – Сви ликови су из Новог Сада и мислим да на причу утиче миље из којег крежу на различите путеве у доба нечег страшног. Доба короне наспрам фашизма је ништа. У време рата свако пролази кроз свој пакао. Никад нећу моћи да схватим како су то људи поднели, али трудим се у представи то да дочарам, ако могу тако да назовем ту патњу. Свет би био лепши да се то није десило. Све би било другачије да су ти људи који су страдали још живи. Какав би свет био онда?!?

        И. Бурић