Ljubav u doba korone

– Nije reč o patnji, ima tu Julijin monolog iščekivanja za Romeom, ima tu „kupujem-prodajem“ ko traži muža, ko traži ženu - jako dobar Romanjijev tekst, pesma sa tekstićima kao iz ličnih oglasa, Šekpirovih soneta, ima istinitih priča o ljubavi, tekstova iz Biblije, poezija Pabla Nerude... – pojašnjava izraz Emina Elor, koji i na sprskom može da označava slatku muku. – Nas četvoro iz Ujvideki sinhaz, Judit Laslo, Bence Salai, Robert Ožvar i ja, smo to sastavili prošlog leta, kad su nas zvali u Bačku Topolu na manifestaciju povodom Dana svetog Ivana. Na taj polupaganski polukatolički datum, 21. juna, slavi se svetlost, dan, proteruje noć, slavi se ljubav, plodnost... Nešto kao Šekspirov „San letnje noći“ (smeh). Odigrali smo to nekoliko puta i ljudi su nas baš lepo prihvatili i primili, sa uživanjem gledali i slušali. Valjda je to nešto što prija duši.

Emina Elor otkriva da su kao glumci sve uradili samostalno. Na sceni su četiri stolice, njih četvoro, dve gitare, jedan mali stočić sa papirom i olovkom, svećama i vinom.

– Reči i melodije prave čaroliju i ispostavilo se da smo vešto napravili dramaturgiju, jer se kreće pozitivno, pa se priča malo uozbilji, pa se malo smejemo i kraj je potpuno romantičan, što lepo vodi publiku kroz osećanja koja svi poznaju – otkriva još detalja Emina Elor. – Mislim da se danas ljudi ne bave dovoljno lepom stranom ljubavi, odnosno drugih. Izražena je nestrpljivost, nervoza među ljudima. Ne znam zašto. Možda zbog okolnosti. A možda i grešim. To je privatna stvar u kojoj svako ima svoju muku, ali i lepote. Bitno je da mi budemo sami sa sobom u miru i hramoniji, voleli - ne voleli. Bitno je da čovek nađe čvrsto tlo ispod nogu i da mu lepota ne isklizne iz ruku.

„Jaj nekem... Serelem“ teško je definisati. Nije predstava, više je muzičko-književno veče, neka vrsta performansa. Pošto je program „Umetnici. Sad!“ osmišljen da bude u okviru ponude kulturnih stanica, Emina Elor za izvedbu preporučuje Eđšeg ili Svilaru, uz napomenu da je njihovo muzičko-književno veče na mađarskom. Ipak, velika je neizvesnost kada će „Jaj nekem... Serelem“ biti izveden.

Pitajući se o svetu bez ratova, glumica Emina Elor otkriva da trenutno radi na još jednom projektu koji je konkurisao na poziv Fondacije „Novi Sad 2021 – Evropska prestonica kulture“. Reč je o predstavi „Ostajem ostati“ u kojoj odgovara na pitanje kako bi bilo da su mnogi iz njene generacije tokom nedavnih ratova na Balkanu umesto da odu negde, ostali ovde, razvijali sebe i svoj biznis u našem društvu.

– Situacija nikako da se smiri, tako da ne znamo kada i kako ćemo igrati. Uživo bi bilo najbolje, sa publikom. Druga varijanta je da snimimo, pa pustimo onlajn. A to već nije to, drugačiji je doživljaj. Potpuno sam pogubljena i tužna. Najgora je ova nesigurnost. Ne možeš da planiraš, a imaš ciljeve pred sobom, da radiš i ideš dalje. Kao da smo u nekoj izrežiranoj predstavi, filmu u kojem ćemo uskoro svi postati zombiji. Uopšte ne mogu da procenim šta je ovo. A volela bih da se udam 22. avgusta, da posle idem da nastavim posao u pozorištu, da zarađujemo, da gradimo život... Sad je sve besmisleno – jao je Emine Elor, ne kao glumice. – Nijednu predstavu preko interneta nisam odgledala do kraja. Dosadi mi, glupo je... Kao glumac, ako nisi na sceni, ne postojiš. A trebali smo da imamo premijeru 13. marta u Segedinu, „Seljačke opere“ Bele Pintera. To je jedna porodična priča u kojoj se muž i žena ne vole, u formatu u kojem se do obrta ne primećuje tragedija.

Govoreći o predstavama koje je najskorije radila, Emina Elor se priseća „Upotrebe čoveka“ Aleksandra Tišme, u režiji Borisa Liješevića (produkcija Novog tvrđava teatra), koja zbog pandemije korona virusa takođe još uvek nije premijerno odigrana.

- Bio je to istraživački pozorišni proces, radili smo radioničarski. Sa više strana smo probali da uhvatimo prozu Aleksandra Tišme i tu životnu priču, doba Drugog svetskog rata. Sašili smo suknju, pantalone, pa smo sve to rastavili i sastavili kaput, sa više šavova i strana. Boris je čovek koji misli da uvek može bolje, lepše, drugačije. Proces je bio jako zanimljiv i uzbudljiv, a rezultat kakav je, mora publika da proceni – priča glumica koja igra Veru Kroner. – Svi likovi su iz Novog Sada i mislim da na priču utiče milje iz kojeg krežu na različite puteve u doba nečeg strašnog. Doba korone naspram fašizma je ništa. U vreme rata svako prolazi kroz svoj pakao. Nikad neću moći da shvatim kako su to ljudi podneli, ali trudim se u predstavi to da dočaram, ako mogu tako da nazovem tu patnju. Svet bi bio lepši da se to nije desilo. Sve bi bilo drugačije da su ti ljudi koji su stradali još živi. Kakav bi svet bio onda?!?

        I. Burić