Дневник у селу необичног назива: Колут

И сад, како да им објаснимо да ми залутамо пуком случајношћу? Ставимо мапу наше покрајине на зид, зажмуримо и прстом убодемо - где убодемо! Тако је и овог пута било и, као и обично, нисмо се покајали.

Јесте да нисмо могли наћи причљиву душу на улици, што и није чудно будући да је дан био скоро паклен, али смо зато уживали у миру и тишину бачког села опасаног пољима, шумама, језерима. Заиста, кроз чије год двориште да се загледате, све што после баште видите је - ливада. И милина.

- Све нам је природа, шума, вода, имамо доста тога што би требало испромовисати, али видећемо шта и како - каже председник Савета Месне заједнице Колут Марко Ерцег, поносно додајући како су у току први завршни радови на прављењу купалишта на чувеном Бајмском каналу. - Тренутно правимо сеоско купалиште које Колут никада није имао на Бајском каналу који је под првим степеном заштите и други канал у Европи по чистоћи. Имамо излаз на ту воду али никад нисмо имали купалиште. Локална самоуправа и „Војовиднашуме“ су нам доста помогли и овај викенд ћемо то завршити.

Камо среће да смо имали већ прилику да доживимо и такав сусрет с природом током наше посете... С друге стране, нажалост, велика вода којом се Колут могао поносити је пресушена, а реч је и рибњаку који се простирао на више од 200 хектара, док су на њему сад претежно коров и постављен сет са прошлогодишњег снимања „Дара из Јасеновца“, а кроз који данас пролазе само пољопривредници на путу до, или са, својих њива.

- Да, већина наших људи живи од сточарства и пољопривреде. Имали смо задругу која је запошљавала око 200 људи, али је приватизована па затворена и то је оно што је закочило ово село - појашњава Ерцег. - Сад неколико породица држи краве, можемо их на прсте пребројати, а некада их је било више. Што се тиче оних што узгајају жито, сеју кукуруз, соју и тако то.ћ

Премда се у Колуту води да има 1.108 пунолетних мештана, који на изборима имају могућност да гласају, заправо у том селу преноћи 887 душа. Многи, претежно млади, одлазе у веће градове и у иностранство, док локална основна школа, која је некад пројала по 34 ђака у једном одељењу, сада једва има 58 ученика од првог до осмог разреда.

- Немамо никакву ни корист од граница. Кад сам био у војсци 2006. године, сви су ми викали: „Благо теби, ту ти је Хрватска, ту ти је Мађарска, можете да идете свугде да радите и да шверцујете“, али ми баш немамо никакве користи - каже председник Савета. - Имали бисмо користи кад би нас спојили на ту брзу саобраћајницу која се планира од Бачког Брега па до Врбаса, или како је већ речено да ће ићи. Ево, већ је добар део пута одлично урађен од Сомбора ка Бездану, а надам се да ће се завршити и до Бачког Брега...

А они и који реше да остану у Колуту муку муче с водом, гасом и септичким јамама. Док је каналузација мисаона именица, са гасификацијом се напрасно стало још пре неколико година, а за водовод постоје нека потенцијална решења.

- Немамо пијаћу воду, већ техничку. Пре неколико месеци је пуштена у погон станица овде прекопута Месне заједнице, која компјутерски хлорише воду. С тим је побољшан квалитет, али она није пијаћа јер садржи арсен у занемарљивој концентрацији, али може да постане опасна по здравље. Добили смо обећање, а и пројекат се ради, да наредне године добијамо прикључке на бездански водовод и тако ћемо добити пијаћу воду. На то чекамо 30 година - појашњава Ерцег, додајући да за сада неће мењати и цеви, те да се сналазие како знају и умеју, чак до те мере да многи пију и ову воду коју имају. - С друге стране, гасовод је провучен пре десетак година али једноставно од Сомбора према овамо није у функцији и немамо још ни прикључке.

Ипак,сваке године, у складу с могућностима и приоритетима, уређују путеве и канале на улицама, док су, рецимо, за најмлађе мештане направили и три дечја игралишта.

- Имали смо овде и биоскопску салу, али смо је реновирали у простор за 250 људи - указује наш саговорник. - Од спортско-културних активности слабо шта имамо... Имали смо фудбалски клуб али је он у мировању, а имамо КУД „Дуга“ и ту се млади окупљају. Рецимо, сад имамо доста оних који се врате из иностранства да у Колуту проведу пензионерске дане.

И јесте милина за одмор, тако да се може рећи да Колут има добре потенцијале да се окрене туризму и позабави том врстом самопромоције, што су, како смо чило, лагано и кренули основањем телевизије и радија Колут.

Леа Радловачки

Мудра идеја једне баке Ане

Једна од најстаријих мештанки Колута - Ана Анкица Николин, смогла је довољно снаге и воље да нас угости и подели са нама своја сећања на младост и неке нама непознате дане. Тренутно живи сама у великој швапској кући на Тргу бораца, а кад чујете њену животну причу, схватате да је бака Анкица и сама велики борац.

- Како тајна колико имам година? Па, нећу се удат’ валда, па да морам тајити моје године? Rrođеna сам 27. фебруара 1929. године у Мађарској, одма ди се ту отворила граница - срећна је наша саговорница што је неко дошао да је посети, макар и на кратко. - Ево, сад ћу вам све казати. Ми Буњевци и Срби смо у Мађарској живели под терором и онда смо тражили да се иселимо у Југославију зато што тамо нисмо имали никаква права. Онда смо постали октанти Буњевци, нас је примио краљ Александар Карађорђевић и обећао је да оно што тамо оставимо овде ћемо добити. Прво смо били у Риђици, тамо смо прешли и живели седам година, па су нам давали земљу у Бачу, а то нам се није свиђало, земља је била некако подводна, па многи од нас нису били задовољни. Онда је мој отац постао сеоски чобан и дошли смо у Колут и овде смо дошли кад сам имала седам година. Онда су Швабе однели у логор, па су дошли колонисти из Лике и с њима смо се јако лепо слагали и дан данас.

Када се доселила у ово место, била је окружена Швабама, па је поред матерњег и мађарској језика, научила и немачки, а сада се жустро хвали и својим знањем руског!

- Пуно се радило и добро живело - присећа се бака Анкица, хвалећи се како се удала за рањеника партизана, с којим је ушла о службу трговине намештајем који је бољи и од овог који се данас прави. - Имам ја јаааако пуно прича, не знам шта вас занима... Сећам се своје деце, како сам трчала, радила, школовала их, а син ми је нестао и већ 24 године га нема, немам му ни гроба...

Упркос и лепом и тешком животу, наша саговорница не само да држи више од 50 телефонских бројева у глави, него у њој има места и за смишљање идеја за своје село!

- Имам једну идеју! Да не плаћамо да се чупа амброзија, него има стари рибњак у ком би требало гајити гуске, тамо је и циглана, тамо сам одрасла, тамо можемо гајити мале гуске, а у рибњаку велике да очисте амброзију а ми да имамо меса, па можемо извозити у Израел, то је њихов специјалитет - усхићена је бака Ана, оптимистична да би се тако могло запослити 20 људи и у нади да ће неко услишити и уважити њену идеју.