IN MEMORIAM: Игор Вук Торбица унео љубав у позориште

Ово је изјавио Игор Вук Торбица крајем прошле године у, испоставиће се, последњем разговору за „Дневник“. Актуелне вести да је преминуо један од најпризнатијих редитеља, потресне су, поготово зато што је реч о човеку млађе генерације, чије су се нове представе очекивале с великим нестрпљењем, чак и у Новом Саду, где је у среду најављен наставак његовог рада на „Злочину и казни“ Ф. М. Достојевског, у Српском народном позоришту.

- У овој земљи успех не значи пут у лакши, бољи и рад уз шире и веће могућности. Он је нека врста Пирове победе. Зато је још теже стално проналазити разлоге да наставите даље – рекао је Торбица тада, боравећи на Фестивалу „Дезире“ у Суботици где је, као и свуда, био у центру пажње, како својим представама, тако и појавом. – Парадокс је да то што те мрцвари даје и порив да се бориш и оствариш нешто. Проблем је што смо окружени пријатељима и колегама који вам суде зато што се бориш, не зато што мисле другачије, него зато што у вашим делима могу да одмере властити кукавичлук. То је најтеже, немати праве саговорнике и схватити да вас је тешко трпети.

„Напустио нас је у 33. години Игор Вук Торбица, позоришни редитељ. Рођен у Дрвару, одрастао у Ровињу, школовао се и живео и радио у Београду, као и у многим најзначајнијим позориштима широм региона. У граду који је волео и одабрао, направио је неке од својих најбољих представа, као и у Загребу, Љубљани, Новом Саду, Ријеци, Сомбору, Битољу“, наводи се у саопштењу породице и пријатеља. „Хинкеман”, „Царство мрака‘, „Мизантроп”, „Тартиф”, „Тит Андроник”, „Бакхе”, „Крваве свадбе”, неки су од наслова по којима ћемо га памтити. А памтићемо га и по нечем много већем. По снази и страсти да усади љубав према позоришту и животу, у срца свих нас који смо га упознали.“

Рођен у Дрвару 1987. године, Торбица је дипломирао на Факултету драмских уметности у Београду, у класи Алисе Стојановић. Као студент генерације, добитник је награде „Хуго Клајн“. Испитна представа са треће године студија, Нушићев „Покојник“, добила је главну награду Фестивала „Студио фест“ и уврштена у редован репертоар Југословенског драмског позоришта, где је нешто касније режирао и „Разбијени крчаг“ Хајнриха фон Клајста. Молијеровог „Дон Жуана“ режирао је у Народном позоришту „Тоша Јовановић“ у Зрењанину, „Хинкемана“ Ернста Толера у Загребачком казалишту младих, „Приче из Бечке шуме“ Едена фон Хорвата у загребачкој „Гавели“, Нушићеву „Ожалошћену породицу“ у Словенском људском гледалишчу из Цеља и Прешерновом гледалишчу из Крања, Молијеровог „Тартифа“ као ауторски пројекат у Српском народном позоришту и Народном позоришту из Сомбора, „Бакхе – кратка историја пропадања“ по Еурипиду у Народном позоришту из Битоља, „Страх – једна топла људска прича“ по драмама Франца Ксавера Креца у Народном позоришту Пирот.

На Фестивалу „Без превода“ у Ужицу 2016, Торбица је представом „Хинкеман“ освојио награду „Ардалион“ за најбољу режију и представу, а „Хинкеман“ је награђиван и на ИНФАНТ-у, Гавелиним вечерима, Фестивалу малих сцена у Ријеци.

Како је открио за „Дневник“, те новембарске вечери на „Дезиреу“, приуштио је себи мало ленчарења, одмора у Београду. Тих дана гласно су очекивали и његови разборити ставови на његовом аутентичном, мешаном дијалекту југословенских народа, о политици, друштву, о позоришту које је за њега било склониште од света, простор за властиту слободу и бављење питањима која нас занимају у животу.

„Успех траје само један дан. Други дан се већ мора направити нешто ново“.

И. Бурић