Игор Вук Торбица у центру пажње завршнице „Дезиреа” у Суботици
Завршница Фестивала савременог позоришта „Дезире“ који 11. пут организује Позориште „Деже Костолањи“ у Суботици протиче у знаку представа које је режирао Игор Вук Торбица. Народно позориште из Битоља (Македонија) извело је представу „Бакхе – кратка историја пропадања“, по Еурипиду, а на самом крају „Дезиреа“, ред је на „Тартифа“, по Молијеру (Српско народно позориште/ Народно позориште Сомбор).
Игор Вук Торбица је у последње три године режирао много представа, са много успеха, углавном ван Србије, али сада, како открива на „Дезиреу“, приуштио је себи мало ленчарења, одмора у Београду. За представе „Бакхе“ и „Тартиф“ Торбица каже да су сличне по редитељском поступку. Драмски предложак био је полазиште за истраживање о темама комада, које је развијено драматуршки и извођачки тако да интегрални текст буде само део представа.
– „Бакхе“ је једна од драма апсолутно отворених за тумачење. Занимало ме је како се, рецимо, тема идентитета може аплицирати у данашњи свет – рекао је Торбица. – Испитивао сам и саму природу потребе да причамо причу о себи и како ми то радимо. Какве наративе користимо у представљању властите културе.
О субверзивности позоришта у савременом свету, његовом утицају на друштво, Торбица мисли да би било прехрабро изрицати такво нешто. Позориште је за њега пре склониште од света, простор за властиту слободу и бављење питањима које нас занимају у животу.
– Текстови дају предуслове. Молијер проговара о грађанској структури, што није случај са Еурипидом, који говори о боговима и људима на високим положајима моћи. Плебс је у „Бакхама“ само колатерал. И у једној и у другој представи сам учинио видљивом манипулацију, променио топосе које дају писци. Стилски су различите, али имају додирне тачке. Једна другој је цитат, радио сам их једну за другом.
О сатисфакцији коју постиже, односу простора слободе и простора неслободе, Торбица каже да успех траје само један дан. Други дан се већ мора направити нешто ново.
– Што више успеха, човек постаје више хладан. Оно што се не види приликом успеха, то је казна која иде с тим. А казне су постојаније, много више се трпе, дуже трају и теже их је обрадити да би се изашло на крај са њима. У овој земљи успех не значи пут у лакши, бољи и рад уз шире и веће могућности. Он је нека врста Пирове победе. Зато је још теже стално проналазити разлоге да наставите даље – каже Торбица. – Парадокс је да то што те мрцвари даје и порив да се бориш и оствариш нешто. Проблем је што смо окружени пријатељима и колегама који вам суде зато што се бориш, не зато што мисле другачије, него зато што у вашим делима могу да одмере властити кукавичлук. То је најтеже, немати праве саговорнике и схватити да вас је тешко трпети. У „Тартифу“ породица је само најмањи заједнички именитељ трпљења једне врсте диктатуре, а ради се о свима нама, па и мени.
И. Бурић