Нови број часописа Поља: С песницима, опет, из дана у дан
НОВИ САД: Рећи да је Књижевност мртва уједно је емпиријски нетачно и интуитивно тачно. Судећи по већини статистичких показатеља, прогноза је добра. Број читалаца и писаца већи је него икада пре. Успон интернета, у извесном смислу, обележава успон богате писане културе. Радије једни другима шаљемо поруке, него што разговарамо. Више него икада пре, данас ћемо коментарисати и писати, уместо гледати и слушати...Број књига ће ускоро премашивати број људи који је икада живео на земљи...Живимо у до сада невиђеној епохи речи. А опет...с друге стране, по другим мерилима, Књижевност је леш, и то хладан. Интуитивно знамо да је то тако, осећамо, сумњамо, стрепимо, и признајемо то. Сан је избледео, вера и дивљење су нас напустили, наше поверење у Књижевност се урушило, објашњава британски писац и филозоф Ларс Ајер свој књижевни манифест након Књижевности и Манифеста, објављен под називом „Акт у твом џакузију са погледом на амбис“, у новом броју 522 часописа за књижевност и теорију „Поља“, који издаје Културни центар Новог Сада.
Пишући о песничким књигама објављеним последњих година, и Славко Гордић у својим дневничким белешкама под називом „С песницима, опет, из дана у дан“, писаним у време пандемије, посредно дотиче питање смисла књижевности данас, помињући радост читања поезије, која је „један од кључних начина да будемо човечнији“. Предмет његове пажње била је поезија Дејана Алексића, Дејане Николић, Огњенке Лакићевић, Тање Ступар Трифуновић, Ане Ристовић, Миирослава Алекстића и других аутора.
На самом крају ових записа, у часу недомисливо друкчијем од оног у коме су започети, ево, уместо закључка, двеју реченица из текста Давида Гросмана, које су ових дана објављене у низу светских медија: „За многе од нас епидемија би могла постати судбоносан и формативан догађај у наставку живота. Када коначно нестане, а људи након дужег затварања изађу из својих кућа и станова, могу се артикулисати нове и изненађујуће могућности: можда ће то дотаћи саме темеље нашег постојања“, завршава Славко Гордић овим редовима исписаним 24. марта своје дневничке белешке.
О писцима свезака, врсти „спорадичног, дуготрајног писања које се састоји од бележака, нацрта и других фрагментарних форми, без унапред утврђеног редоследа“, од Лихтенберга, чији редови су објављени у овом броју „Поља“, до Сиорана, пише Бојан Савић Остојић.
Поезијом Мајаковског, односно његовим револуционарним утицајем на револуционарни стих америчког песника Френка О’Харе, бави се Нина Живанчевић, Саша Ћирић романом „Балканска лепотица или Шлемилово копиле“ Ласла Вегела, а Бошко Томашевић сврхом и смислом књижевних награда. На авангарду потеклу у пољском граду Лавов и групи Артес указује Бисерка Рајчић.
Пред читаоцима „Поља“ је и интервју Радмиле Гикић Петровић са књижевником и професором емеритусом Драганом Стојановићем.
Поезију у овом броју „Поља“ објављују: Радивој Шајтинац, Гордана Симеуновић, Ранко Павловић, Светислав Травица, Наталија Марковић, Силвија Монрос Стојаковић, Милица Шпадијер, Жељана Вуканац, Рита Дав, Александру Булуц, и Драган Бошковић, чију поезију анализирају Марћин Јаворски и Богуслав Зјелински.
На страницама овог броја, „Поља“ скрећу пажњу и на прозне редове Јовице Аћина, Саше Кнежевића, Јелене Жугић, Ришарда Капушћињшког, Васиља Махноа, Мариа Леврера и Ролан Топор.
Објављено је и низ књижевних критика. Међу осталима, Јасмина Врбавац пише о роману „Грозота или...“ Слободана Тишме, Соња Веселиновић о збирци „Повремена попут викенд-насеља“ Маше Сеничић, Зорана Симић о роману „Југослав“ Ане Вучковић, Владислава Гордић Петковић о збирци прича „Праматере“ Маријане Чанак, Драган Бабић о роману „Откако сам купила лабуда“ Тање Ступар Трифуновић, Владимир Арсенић о књизи „Златна опеклина“ Невена Ушумовића, Драгана Столић о роману „Руди“ Немање Јовановића, Виолета Митровића о збирци „Унутрашње невреме“ Катарине Пантовић, и др.
Преглед ликовних изложби, приређених од децембра до јануара ове године, начинила је Сања Којић Младенов.
Н. Пејчић
