Стар трек Пикар: Млака папазјанија коју треба што пре заборавити
После десет епизода које су емитоване на различитим платформама, недавно је завршен најновији серијал из поново оживљене франшизе „Звезданих стаза“. „Пикар” се хронолошки директно наставља на можда и највољенији серијал Звезданих стаза, „Следећу генерацију“, и требало је да да покаже где су наши јунаци после двадесетак година.
Нажалост, на то нисмо добили одговор пошто у овој неубедљивој, немаштовитој, и неоригиналној адаптацији нико од ликова уопште ни не личи на себе. Заправо, „Пикар“ са правим старим „Стар треком“ углавном само номинално дели универзум (слично као и једнако млаки „Дискавери“, или Абрамсови спејс површни филмови о младом Споку и Кирку).
Патрик Стјуарт (Пикар), ни по глуми, а још мање по карактеризацији коју му дозвољава сценарио чак ни издалека не подсећа на вољеног капетана брода Ентерпрајз. Дипломатски настројени, промишљени и уздржани Пикар у овој површној адаптацији Алекса Курцмана је ирационалан, склон хировитим и нонсенс одлукама, и емоционалан до мучне патетике.
Најчудније је што „Пикар“ делује као да сценаристи уопште и нису гледали „Звездане стазе“. Оно што је научнофантастични серијал који је осмислио Рик Бергман издвајало из мора других остварења овог жанра био је изразито оптимистички поглед на будућност људске цивилизације.
Иако јунаци нису били савршени, нити је свет био без својих (и даље безбројних) проблема, ипак је једна од централних идеја остајала: човечанство је коначно достигло ступањ у развоју у ком више нема ни ратова ни сиромаштва. Оваква поставка не само да је пружала потребну дозу оптимизма (који изостаје у другим серијама јер је увек модерније и „више кул“ бити мрачан), него је и подизала улоге јер су заплети морали да буду софистицирани, а морални проблеми изнијансирани и не лако решиви.
Ако зажмуримо на повремене шаљиве или блескасте епизоде, „Звездане стазе“ су увек биле више церебралне, окренуте хипотетисању у различитим проблематичним ситуацијама или истраживању могућих нових идеја у науци – од питања где се повлачи танка линија између слободног човека и савршеног андроида (и да ли је треба повлачити), преко проблематизовања контакта са цивилизацијама које су толико фундаментално другачије да их не перципирамо као самосвесна бића, преко савладавања различитих схватања концепта језика (култна епизода „Дармок“), све до изнијансиране политике и цивилизацијских ратова у којима и они с најбољим намерама на крају окрваве руке.
Курцманов нови „Пикар“ нема проблема са филозофијом пошто смо уместо финих дебата о моралности добили експлозије и вилењаке који млате мачевима у свемиру (Елнор из неког разлога изгледа као млади Елронд из „Господара прстенова“, и користи сабљу против ватреног оружја јер је логично понашање очигледно прецењено). Такође, у новим „Звезданим стазама“ наука је упадљиво сведена на ниво јефтиног трика, а сва пажња је усмерена на експлозије, акцију и пуцање.
Седма од Девет, после бројних сезона „Стар трек Војаџера“ у којима је с муком реконструисала део по део свог изгубљеног живота, покушавајући да нађе осетљиви психолошки баланс између изгубљених осећања и слепог ослањања на науку, враћајући и изграђујући свој идентитет у дугим разговорима, у „Пикару“ регресира у пунокрвну америчку каубојку која млати дуплим пиштољима и лево и десно, посвећујући свој живот весело упакованом претераном насиљу.
Уз све то, сценарио заиста није јача страна „Пикара“. Разговори често функционишу на нивоу директне експозиције (глумци само што не почну да говоре у камеру шта се од нас као публике очекује да мислимо и знамо), јунаци су нешармантни, несимпатични и, најчешће, сасвим непотребни (читава галерија ликова смењује се у само десет епизода као да су на покретној траци, улазећи и излазећи из приче без нарочитог смисла и потребе). Заплет је не само комично запетљан него најчешће нелогичан и неубедљив, и често старе ликове тера да се понашају како никада не би (зашто Пикар добија фиксацију да спасе две жене андроида? Зашто је толико опседнут Дејтином погибијом кад они никада нису били тако блиски пријатељи, и зар не би логичније било да је трауматизован погибијом брата и његове породице у чијој кући сад живи? Која је мотивација оних који на крају остају с њим на броду? Оваква питања немају краја). И као да све то није довољно, као шлаг на торту, целокупни велики обрт, односно тајни велики заплет сезоне је више него упадљиво сличан причи из сјајне научнофантастичне видео игре „Mass Effect “.
На крају ове тужне рачунице није више сасвим јасно ни за кога је ова серија прављена - фанови „Стар трека“ су углавном упадљиво разочарани, а нови тешко да ће бити привучени Курцмановом компликованом спејс опера папазјанијом са неоригиналним заплетом и антипатичним ликовима.
Настасја Писарев
