„ДНЕВНИК” У СЕЛУ НЕОБИЧНОГ НАЗИВА: БАЈША

Зашто се тако зове, не питајте, нико то не зна; настало је од назива Нађбајч које је било актуелно у 15. веку. Смештено у војвођанској увалици, најбоља панорама Бајше је са Телечке висоравни где сте окружени виновом лозом од које, заправо, и зависи какав вам је поглед... Ипак, оно што не може да вам промакне јесу торњеви три цркве - словачке евангелистичке, српске православне и мађарске римокатоличке.

- Овде су увек заједно живели Словаци, Мађари и Срби и сви живимо у слози - каже нам председник Савета Месне заједнице Бајша Карољ Лацковић, најпре нас понудивши „неком ракијицом” и чашом вина. Прво нисмо окусили, а друго је дошло на ред на крају, баш тамо на оној висоравни... - Још и у моје време је било пола Мађара, 25 одсто Срба и толико Словака, а сад сви болујемо од миграције.

По последњем попису имали смо 2.212 становника, а сада нас је, по мојој процени, између 1.800 и 2.000. Стално долазе и одлазе... У основној школи „Братство-јединство”, од првог до осмог разреда имамо 178 ђака и од ове године су први пут сви иду у једној смени. Ипак ово је пољопривредни крај са доста добром земљом, а имамо и фабрике у Бачкој Тополи где доста Бајшана ради.

Колико су Бајшани гостопримљиви, уверили смо се још са првим саговорницима на које смо наишли. Етелка Беговић је мајка четворо деце, родом је из Старе Моравице, у Бајши живи протеклих пет година, а у плану је да ускоро оду некуд даље. Оно што највише воли и цени у вези са селом, то је прилика да сами узгајају поврће, воће и животиње и тако се здраво хране.

- Добро је на селу јер се увек може имати мала башта, животиње, па оно што произведемо, то једемо. Већ годинама не купујем месо у продавници - каже нам Етелка, поклањајући нам по две главице непрскане зелене салате. - Ипак, за све остало што нам треба увек идемо за Тополу, могу рећи скоро сваки дан.

У селу има стотинак празних кућа, мада је јасно да су многе врло лепо очуване и сређене. Нема нових великих грађевина, мање-више, село је очувало и свој визуелни идентитет, што најбоље доказују и етно куће које је основало и одржава Етно друштво за неговање традиције и рукотоворина. У комплексу од две старе аутентичне куће нема чега нема - од бајонета из 19. века, преко дрвених кревета оних који су преживели и надживели Наполеона, па до кухиња, шпајзова и плакара из средине прошлог века.

- Прву кућу смо добили 2006. и њу смо напунили стварима из наших соба и кућа, као и онога што смо добили од мештана - прича нам председница удружења Ружена Суханко. - Почели смо да скупљамо старе употребне предмете које су наши преци користили. Данас се продају куће све што је у њима то се баца. Ако не сачувамо те ствари, нећемо имати шта да покажемо.

Данас се на том месту окупљају разне генерације на бројним радионицама, камповима и манифестацијама, али Ружана мисли да се о њима није довољно чуло јер немају веб страницу. Али, зато, традиционално рекламирање „од уста до уста” чини се да добро ферцера и у 21. веку.

„Да ли бисте нам рекли како се живи у Бајши”, питамо првог следећег случајног пролазника, на шта добијамо једно уморно „ајоооој”, што је знак да - хоће!

- Лепо је овде, шта да вам кажем - прича Михаљ Мајтан, који се доселио из Бачке Тополе и не намерава да више мрда из Бајше. - Зидар сам, а сад гурам колица, не видите? Зидам базене, али оне за ђубре. А овде је најлепше то што ти дете од четири-пет година на улици каже „Добар дан”. Тога нема у граду... Е, ја треба да идем.

- Некад је овде био спорији живот него у градовима, али су ту овде били напредни људи који су радили. Скромно се живело а нико никад није био гладан - присећа се председник Савета, поносан на чињеницу да је један од последњих који се баш родио у селу, а не у породилишту у Бачкој Тополи.

Самодоприноси у Бајши су и данас постоје, те мештани радо одвајају три одсто од свог кућног buyеta како би њихово место било сређено, као што и јесте.

Каштел у центру Бајше културно је наслеђе тог места, али и пре неколико деценија спаљено до темеља. У плану је да се ускоро крене са реконструкцијом, за шта је потребно много новца, за чији пројекат је Месна заједница већ исплатила пет милиона динара, а осталу помоћ очекују од мађарске фондације „Бетлен Габор”.

- Важно нам је да буде реда и да буде чистије - објашњава Лацковић. - Од ’56. године имамо базен, а од ове године треба да нам крене нов. Остало је још неке ствари да уредимо, а у току су радови и на новом спортском центру.

Ипак, велика бољка мештана Бајше је река Криваја, односно њена слика и „прилика” - бела је, пуна смећа и смрди. Иначе, некад је то село имало и 16 микробунара од којих су преживела само два на 110-130 метара дубине. Али, водовод им је скоро комплетно завршен, остало је да ураде још 15-20 одсто прикључака у селу, док је канализација и даље мисаона именица у селу.

Леа Радловачки