„DNEVNIK” U SELU NEOBIČNOG NAZIVA: BAJŠA

Zašto se tako zove, ne pitajte, niko to ne zna; nastalo je od naziva Nađbajč koje je bilo aktuelno u 15. veku. Smešteno u vojvođanskoj uvalici, najbolja panorama Bajše je sa Telečke visoravni gde ste okruženi vinovom lozom od koje, zapravo, i zavisi kakav vam je pogled... Ipak, ono što ne može da vam promakne jesu tornjevi tri crkve - slovačke evangelističke, srpske pravoslavne i mađarske rimokatoličke.

- Ovde su uvek zajedno živeli Slovaci, Mađari i Srbi i svi živimo u slozi - kaže nam predsednik Saveta Mesne zajednice Bajša Karolj Lacković, najpre nas ponudivši „nekom rakijicom” i čašom vina. Prvo nismo okusili, a drugo je došlo na red na kraju, baš tamo na onoj visoravni... - Još i u moje vreme je bilo pola Mađara, 25 odsto Srba i toliko Slovaka, a sad svi bolujemo od migracije.

Po poslednjem popisu imali smo 2.212 stanovnika, a sada nas je, po mojoj proceni, između 1.800 i 2.000. Stalno dolaze i odlaze... U osnovnoj školi „Bratstvo-jedinstvo”, od prvog do osmog razreda imamo 178 đaka i od ove godine su prvi put svi idu u jednoj smeni. Ipak ovo je poljoprivredni kraj sa dosta dobrom zemljom, a imamo i fabrike u Bačkoj Topoli gde dosta Bajšana radi.

Koliko su Bajšani gostoprimljivi, uverili smo se još sa prvim sagovornicima na koje smo naišli. Etelka Begović je majka četvoro dece, rodom je iz Stare Moravice, u Bajši živi proteklih pet godina, a u planu je da uskoro odu nekud dalje. Ono što najviše voli i ceni u vezi sa selom, to je prilika da sami uzgajaju povrće, voće i životinje i tako se zdravo hrane.

- Dobro je na selu jer se uvek može imati mala bašta, životinje, pa ono što proizvedemo, to jedemo. Već godinama ne kupujem meso u prodavnici - kaže nam Etelka, poklanjajući nam po dve glavice neprskane zelene salate. - Ipak, za sve ostalo što nam treba uvek idemo za Topolu, mogu reći skoro svaki dan.

U selu ima stotinak praznih kuća, mada je jasno da su mnoge vrlo lepo očuvane i sređene. Nema novih velikih građevina, manje-više, selo je očuvalo i svoj vizuelni identitet, što najbolje dokazuju i etno kuće koje je osnovalo i održava Etno društvo za negovanje tradicije i rukotovorina. U kompleksu od dve stare autentične kuće nema čega nema - od bajoneta iz 19. veka, preko drvenih kreveta onih koji su preživeli i nadživeli Napoleona, pa do kuhinja, špajzova i plakara iz sredine prošlog veka.

- Prvu kuću smo dobili 2006. i nju smo napunili stvarima iz naših soba i kuća, kao i onoga što smo dobili od meštana - priča nam predsednica udruženja Ružena Suhanko. - Počeli smo da skupljamo stare upotrebne predmete koje su naši preci koristili. Danas se prodaju kuće sve što je u njima to se baca. Ako ne sačuvamo te stvari, nećemo imati šta da pokažemo.

Danas se na tom mestu okupljaju razne generacije na brojnim radionicama, kampovima i manifestacijama, ali Ružana misli da se o njima nije dovoljno čulo jer nemaju veb stranicu. Ali, zato, tradicionalno reklamiranje „od usta do usta” čini se da dobro fercera i u 21. veku.

„Da li biste nam rekli kako se živi u Bajši”, pitamo prvog sledećeg slučajnog prolaznika, na šta dobijamo jedno umorno „ajooooj”, što je znak da - hoće!

- Lepo je ovde, šta da vam kažem - priča Mihalj Majtan, koji se doselio iz Bačke Topole i ne namerava da više mrda iz Bajše. - Zidar sam, a sad guram kolica, ne vidite? Zidam bazene, ali one za đubre. A ovde je najlepše to što ti dete od četiri-pet godina na ulici kaže „Dobar dan”. Toga nema u gradu... E, ja treba da idem.

- Nekad je ovde bio sporiji život nego u gradovima, ali su tu ovde bili napredni ljudi koji su radili. Skromno se živelo a niko nikad nije bio gladan - priseća se predsednik Saveta, ponosan na činjenicu da je jedan od poslednjih koji se baš rodio u selu, a ne u porodilištu u Bačkoj Topoli.

Samodoprinosi u Bajši su i danas postoje, te meštani rado odvajaju tri odsto od svog kućnog buyeta kako bi njihovo mesto bilo sređeno, kao što i jeste.

Kaštel u centru Bajše kulturno je nasleđe tog mesta, ali i pre nekoliko decenija spaljeno do temelja. U planu je da se uskoro krene sa rekonstrukcijom, za šta je potrebno mnogo novca, za čiji projekat je Mesna zajednica već isplatila pet miliona dinara, a ostalu pomoć očekuju od mađarske fondacije „Betlen Gabor”.

- Važno nam je da bude reda i da bude čistije - objašnjava Lacković. - Od ’56. godine imamo bazen, a od ove godine treba da nam krene nov. Ostalo je još neke stvari da uredimo, a u toku su radovi i na novom sportskom centru.

Ipak, velika boljka meštana Bajše je reka Krivaja, odnosno njena slika i „prilika” - bela je, puna smeća i smrdi. Inače, nekad je to selo imalo i 16 mikrobunara od kojih su preživela samo dva na 110-130 metara dubine. Ali, vodovod im je skoro kompletno završen, ostalo je da urade još 15-20 odsto priključaka u selu, dok je kanalizacija i dalje misaona imenica u selu.

Lea Radlovački