ОкоТВоко: Телевизор

Од оног дана када сам се родио 1. јуна 1968. године, то је био мој најбољи друг. За први рођендан сам добио црно-бели телевизор који је красила бела шустикла. Све што сам знао у животу учила ме телевизија. Добрим песмам, лепим недељним поподневнима, па и први порођај сам видео у емисији „Полетарац”.

У осамдесетим дошао је телевизор у боји, а у временима кад је био Анте Марковић, купили смо квалитетне колор телевизоре који су трајали деценијама. Ако се питате зашто још увек трају Здравко, Брена, Неда, Брега, Тончи то је зато што су из оног времена када се знао ред и ЈРТ шема. Знало се кад је Минимакс и „Од главе до пете”, „Тобоган”, Јоца и Миња, „Седам плус седам”, „Отписани”, „Опстанак”, Бранко Коцкица, „Жељотека”... Данас је дошло дигитално доба. Не можеш гледати телевизор ако немаш ЛЦД екран и компликовану опрему. Телевизор је постао као свемирски брод. Многе старије гледатељке морају унуке да питају шта да раде кад се та скаламерија рестартује.

Све се променило, па и медијска атмосфера. Док се некад знало да на Радио Београду и Радио Новом Саду певају само Звонко, Анђа, Мирослав и Лепа, исто тако се знало да се на радио Шапцу могу слушати Шемса и Синан. Данас те разлике готово и да нема. На „Оскару популарности” сви који су учествовали су имали своју тежину, име и презиме. Данас се на спектакуларним преносима спајају пите и кромпираче. Традиционални певачи се мешају са реперима који псују и шаљу вулгарне поруке, а све је пропраћено таблоидном помпом. Осећај после таквог једног програма, између лажних аплауза и грешака у ТВ преносу, је једно велико ништа. И уопште нема проблема што смо ратовали, што смо се свађали и мрзели - ујединио нас је неокапитализам. Већина конзумената поп културе у Загребу, Сарајеву, Београду, слуша исто. Ај-Ди-Џеј тјун, ритам машина, што једноставнији и примитивнији текст и ево назови хита који ће да има на милионе прегледа. Ако не слушаш то, рећи ће ти да те прегазио парни ваљак времена, а теби тешко да ухватиш ритам.

Телевизија је у великом проблему јер актуелна естрадна сцена нема шта да понуди. Данас је формат програма постао важнији од суштине. Мини сукња водитељке је пре квалификује за насловну страну таблоида него оно што говори. Телевизија ће бити у великом проблему, пошто нови медиј Јутјуб тражи само шизаоне и лудионе. Отуда и такмичење ко ће бити примитивнији, глупљи и агресивнији. А опет телевизија није више толико важна у нашем животу кад можете да је гледате одложено, на захтев, преко мобилног... Да изљубимо Новака Ђоковића и да кажемо „Хвала ти, Ноле, што постојиш јер да тебе нема, не бисмо се окупљали у кафанама и у кућама испред телевизора”. Као некад што смо се окупљали да гледамо Мију и Чкаљу.

Госпођа телевизија је дубоко загазила у климакс. То су те опасне године. Њен ће избор бити да ли ће личити на Шер и Тину Тарнер или ће да буде Мица Трофртаљка или Сандра Африка и Тијана Ајфон. Хвала богу и новим временима и што још увек имамо даљински управљач као једини избор наше менталне слободе.

Александар Филиповић