„Огледала Око Недремана”, нова књига Ивана Негришорца

Кроз дванаест поглавља и 73 певања песник води своје читаоце на необично поетско путовање, од Вишеграда до Пекинга, од Сакрамента до Хиландара, од детета „које воли да лети” до „поодраслог детета са косом по којој само је белина перја” које слуша бајке од којих „заспаће једном, заувек”: Шта ће бити / Биће. / И нек буде! 

Често се у критичарским круговима може чути да се у песничком опусу Ивана Негришорца заправо ради о „аутентичном искушавању слободе и то у свим сферама људскости”. Најважнији покретачки поетички однос у његовој поезији и даље је однос према традицији, иако се у „Огледалу Ока Недремана” осликавају и детаљи светских културних топонима. Тек, на Негришорчеву се поезију гледа као на палимпсесте, испод којих избијају и други текстови како духовног, религијског карактера, тако и световног, где се песник враћа свом интимном “ја” које је, како рецимо вели Саша Радојчић, „у исто време и Ти”.

На том трагу је и ођавно поглавље нове збирке, насловљено “Грумен ваздуха”. Овај својеврстан поетски есеј о смртности људској, али и бесмртности вере, наде и љубави, заокружује прелепа, потресна ода "Ко је то у нама": Ово сам / Ја, ово сам ти! / Ово си ти, / Ово сам / Ја!, завршни су њени стихови, за коју је жири Награде Ленкин прстен , додељујући Негришорцу ово признање за најлепшу љубавну песму написану у минулој години, оценио да је „финале достојно Лазе Костића и његове величанствене химне о Ленки Дунђерски”.   

Иван Негришорац песничко је име др Драгана Станића, професора на Филозофском факултету у Новом Саду и председника Матице српске. Станић/Негришорац је рођен 1956. године у Трстенику, растао је у Сиригу, студије књижевности завршио на новосадском Филозофском факултету, да би магистрирао и докторирао на Филолошком факултету у Београду. У свет српске поезије ушао је 1981. збирком Трула јабука, за коју је добио награду „Горан“ за младе песнике.

Потом је уследило још двадесетак књига поезије, за које је добио најважнија домаћа поетска признања, попут Змајеве и награда „Бранко Ћопић“,„Раде Драинац“, Жичка хрисовуља, Грачаничка повеља, „Меша Селимовић“, Печат времена, Печат вароши сремскокарловачке, „Деспотица Ангелина Бранковић“... те поменутог Ленкиног прстена. Песме су му превођене на енглески, руски, немачки, француски, мађарски, румунски, словеначки, словачки, русински, македонски, чешки, грчки и кинески језик.

М. С.