Цензус за мали судски спор да буде 900 евра уместо садашње 3.000
НОВИ САД: Да ли су судије недовољно ефикасне, или се грађани превише суде, питање је на које је одговор пођеднако тешко пронаћи као и на питање „Шта је старије, кокошка или јаје?” У сваком случају, одговор лежи међу бројкама.
Од укупног броја предмета које решавају судије основних судова, проценти кажу да су такозвани спорови мале вредности најзаступљенији у Основном суду у Крагујевцу, чак 85 процената, а следе Први основни суду у Београду са 70 процената, Ниш са 65, Други основни суд у Београду са 45 процената, док је таквих предмета у Новом Саду 38 процената, а у Новом Пазару свега шест.
Те бројке резултат су анализе урађене почетком марта ове године, а објављене недавно, у оквиру пројекта које је спровео Форум судија Србије уз финансијску подршку УСАИД-овог Пројекта владавине права (РОЛПС). Та анализа је рађена на узорку од шест судова, а њен циљ је повећање ефикасност у решавању спорова малих вредности и допринос побољшању резултата рада правосуђа у целини.
Анлиза је још показала да, у више од 80 процената предмета „мале вредности”, у којима је вредност предмета спора између 1.000 и 5.000 динара, трошкови поступка превазилазе вредности предмета спора, а слично је и с предметима вредности спора између 5.000 динара и 10.000. Свакако, како се вредност спора повећава, тај проценат је мањи, али никако занемарљив, па чак у трећини од укупног броја судских предмета у којима је вредност спора између 70.000 и 80.000 динара трошкови поступка такође прелазе вредност предмета спора, указује се у анализи. Осим што такви поступци грађане скупо коштају, суд свакако има много више посла. Анализа је показала да се само у 29 одсто случајева поступак оконча на једном рочишту. Због оптерећености судија, размак између два суђења може бити од три до шест месеци, тако да се на коначне судске пресуде по првилу чека веома дуго. Осим „чекања на правду”, странке, без обзира на исход спора, морају да „одреше кесу” јер минимални трошкови у таквим споровима премашују 150 евра.
Ако се свему томе дода и то да, у складу с прописаном адвокатском тарифом, адвокати наплаћују најмање 6.000 динара за писање тужбе, и за сваки излазак пред суд суд по 7.500 динара, и да је за судске таксе за покретање спора потребно издвојити од 2.300 до чак 20.000 динара, рачуница је једноставна.
Анализа појединачних предмета спроведена је на узорку од 600 предмета (100 предмета по суду).
Због таквог стања, Форум судија Србије, као струковно удружење које се искључиво бави подизањем квалитета рада судија и враћању угледа и поверења у судство у оквиру пројекта је сачинило конкретне предлоге за убрзавање поступка у споровима мале вредности, укључујући и предлог за измене и допуне Закона о парничном поступку.
Међу бројним променама које Форум судија предлаже, најважније су оне које се односе на могућност да се пресуде у „споровима мале вредности” доносе и ван рочишта за главну расправу уколико су у припреми главне расправе прибављени сви релевантни докази, достављање судских писмена везаних за те поступке странкама елекронским путем, оснаживање медијације – решавња спорова грађана уз помоћ медијатора, а не у суду. Ту је и увођење јединствене вредности таксе и побољшање наплате кроз софтверска решења која би смањила потребу за администрирањем, као и извесне измене које би подигле ефикасност рада вештака и нотара уколико је њихово ангжовање у тим поступцима неопходно, и многе друге.
Уз то, упоредни подаци указују да је износ од 3.000 евра изнад европског просека. Поједине државе предвиђају различите износе, зависно од врсте предмета спора (Хрватска, Француска, Грузија) или области које спор квалификује као „мали” (Финска). У Немачкој спорови мале вредности су до износа од 600 евра, у Црној Гори 1.000, у Чешкој 370.
Прописано је да су спорови мале вредности они у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност од 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. То су спорови у којима се тужбени захтев не односи на потраживање у новцу, а у којима је тужилац у тужби навео да пристаје да уместо испуњења одређеног захтева прими одређени новчани износ који не прелази износ од 3.000 евра и спорови у којима предмет тужбеног захтева није новчани износ, али вредност предмета спора коју је тужилац у тужби навео не прелази наведени износ.
Када је у питању ефикасност спорова мале вредности, утврђено је да ти поступци од тренутка подношења тужбе до доношења првостепене одлуке трају више месеци: до пет месеци у 23 одсто предмета, од пет до десет месеци у 28 одсто, од десет до петнаест месеци у 17 одсто, а у 33 поцента предмета чак преко 15 месеци.
Иако се спорови мале вредности односе на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, за многе грађане то и није мала свота.
Наиме, у анализи се наводи да при одређивању цензуса мора узети у обзир и висина просечне нето зараде. Просечна нето зарада у Републици Србији у јануару 2019. године износила је 54.521 динар. Цензус за спорове мале вредности се може поставити у висини од око две просечне нето зараде, што је око 110.000 динара, односно око 900 евра, наводи се у истраживању, и предлаже да то буде основа за одређивање висине спорова мале вредности.
Ту је и други аргумент, који говори да је статистичка анализа показала да у 75 одсто случајева вредност предмета спора у споровима мале вредности не прелазе 100.000 динара. Уколико би цензус у споровима мале вредности био одређен у висини од један проценат од бруто друштвеног производа по становнику, цензус би износио 72 евра.
М. Бозокин