НИНИНЕ МУСТРЕ Два вука
Прича о добром и злом вуку који живе у свакоме од нас, стара је ваљда колико и само човечанство. Ипак, добро је поновити је, јер је мудра и охрабрујућа. Та два вука (две врсте наших мисли), непрекидно се боре међусобно, а побеђује онај којег хранимо, побеђује онај којем више пажње поклањамо.
Суштина те приче није само да ми одлучујемо којем се вуку приклањамо.
Суштина је у томе да прихватимо прво ту чињеницу да у нама, баш у свакоме од нас, живе оба вука. Колико год да је добро што у мени живи онај добри вук који ме чини хуманом, пажљивом, обазривом, нежном и љубазном, толико је добро што имам и оног другог који ме чини опрезном, снажном, спремном на акцију уколико се за њом укаже потреба. Свесна сам тога све више, како године одмичу и за собом ми у аманет остављају све више мудрости, али повремено ми активност оног злоће баш направи пометњу у емоцијама и унесе потпуну забуну у доживљају себе и сопствене стварности.
Наиме, иако сам свесна да постоје та два наоко супротстављена дела у мени, ја често бирам да не храним оног опаког, а он када огладни, изгледа баш не уме да се контролише. Тако ме понекад изненади оно што зовем „испад”. У некој наизглед безазленој ситуацији, ја допустим том неваљалцу да се разгоропади и после ми буде криво. Имам осећај да сам пренаглила, да сам у реакцији претерала, да можда и нисам морала да поступим тако грубо... кињим тако себе осећајем кривице, не схватајући да то и даље онај вук којег мање волим ровари и преврће смеће по мени, у потрази за пажњом, за својом храном. Тај осећај кривице, дође му као посластица.
Познајем људе који су према другима благи, попустљиви, срдачни и дарежљиви, а према себи су прави деспоти. Критикују сопствене поступке, изглед, навике и одређене потезе из прошлости до изнемоглости. И сама спадам у текве, иако се годинама уназад трудим да то освестим и променим. Али, није то лак посао. Испрограмирана сам још одавно, у детињству, и сада те програме хоћу да променим, а затурила сам упутства, немам појма како сам их уопште у своју психу уградила. Храним насумично и једног и другог вука, оног доброг најчешће свесно, а оног злоћка углавном потпуно несвесно. А кад се јави тај осећај кривице он само додаје храну оном сада већ ситом неваљалцу који постаје преједен и наравно бахат, па кад се разгоропади у свој својој обести, мојим самокритичким мислима којима се кињим, као да краја нема.
Знам шта ми је чинити како бих постигла жељени баланс! Моја је одговорност да пазим како храним оба вука, јер оба живе у мени. А уз осећај одговорности, осећај кривице нестаје сам од себе јер схватам да промашаји нису грешке, него су путокази ка срећнијем и испуњенијем животу. Што би и један вук морао да победи? Нека лепо живе сити, у слози и миру. Само тада сам и ја стабилна и снажна.
Нина Мартиновић Армбрустер