NININE MUSTRE Dva vuka
Priča o dobrom i zlom vuku koji žive u svakome od nas, stara je valjda koliko i samo čovečanstvo. Ipak, dobro je ponoviti je, jer je mudra i ohrabrujuća. Ta dva vuka (dve vrste naših misli), neprekidno se bore međusobno, a pobeđuje onaj kojeg hranimo, pobeđuje onaj kojem više pažnje poklanjamo.
Suština te priče nije samo da mi odlučujemo kojem se vuku priklanjamo.
Suština je u tome da prihvatimo prvo tu činjenicu da u nama, baš u svakome od nas, žive oba vuka. Koliko god da je dobro što u meni živi onaj dobri vuk koji me čini humanom, pažljivom, obazrivom, nežnom i ljubaznom, toliko je dobro što imam i onog drugog koji me čini opreznom, snažnom, spremnom na akciju ukoliko se za njom ukaže potreba. Svesna sam toga sve više, kako godine odmiču i za sobom mi u amanet ostavljaju sve više mudrosti, ali povremeno mi aktivnost onog zloće baš napravi pometnju u emocijama i unese potpunu zabunu u doživljaju sebe i sopstvene stvarnosti.
Naime, iako sam svesna da postoje ta dva naoko suprotstavljena dela u meni, ja često biram da ne hranim onog opakog, a on kada ogladni, izgleda baš ne ume da se kontroliše. Tako me ponekad iznenadi ono što zovem „ispad”. U nekoj naizgled bezazlenoj situaciji, ja dopustim tom nevaljalcu da se razgoropadi i posle mi bude krivo. Imam osećaj da sam prenaglila, da sam u reakciji preterala, da možda i nisam morala da postupim tako grubo... kinjim tako sebe osećajem krivice, ne shvatajući da to i dalje onaj vuk kojeg manje volim rovari i prevrće smeće po meni, u potrazi za pažnjom, za svojom hranom. Taj osećaj krivice, dođe mu kao poslastica.
Poznajem ljude koji su prema drugima blagi, popustljivi, srdačni i darežljivi, a prema sebi su pravi despoti. Kritikuju sopstvene postupke, izgled, navike i određene poteze iz prošlosti do iznemoglosti. I sama spadam u tekve, iako se godinama unazad trudim da to osvestim i promenim. Ali, nije to lak posao. Isprogramirana sam još odavno, u detinjstvu, i sada te programe hoću da promenim, a zaturila sam uputstva, nemam pojma kako sam ih uopšte u svoju psihu ugradila. Hranim nasumično i jednog i drugog vuka, onog dobrog najčešće svesno, a onog zloćka uglavnom potpuno nesvesno. A kad se javi taj osećaj krivice on samo dodaje hranu onom sada već sitom nevaljalcu koji postaje prejeden i naravno bahat, pa kad se razgoropadi u svoj svojoj obesti, mojim samokritičkim mislima kojima se kinjim, kao da kraja nema.
Znam šta mi je činiti kako bih postigla željeni balans! Moja je odgovornost da pazim kako hranim oba vuka, jer oba žive u meni. A uz osećaj odgovornosti, osećaj krivice nestaje sam od sebe jer shvatam da promašaji nisu greške, nego su putokazi ka srećnijem i ispunjenijem životu. Što bi i jedan vuk morao da pobedi? Neka lepo žive siti, u slozi i miru. Samo tada sam i ja stabilna i snažna.
Nina Martinović Armbruster