Јелена Мојић о ткању: Кад се снује ћилим с потписом

Ткање може да буде и симбол стварања света, живота: Клото, Лахеса и Атропа, три музе из старогрчке митологије су упредале, ткале и прекидале животне нити, а код Словена ткаље су биле суђаје, које су одређивале сваком судбину. Ткањем су зване и нити које нас везују за прошлост, садашњост и будућност. Богата симболика нам само говори колико је ткање било цењено и важно у цивилизацијском смислу. О овој вештини и уметничком занату нам говори Јелена Мојић, председница Удружења ткаља Новог Сада.

Симболика која је уско везана за ову вештину нам говори да је свим људским друштвима ткање било значајно. Не само у Европи и подручју Медитерана, него и у цивилизацијама других континената. Рецимо, код Индијаца основа ткања представља укупну егзистенцију, а потка се односи на појединачне животе... То је зато што ткање спада у најстарије занате и познато је још од доба неолита. С једне стране је специфично за сваку традицију, али у себи носи и дух универзалног, јер припада читавом свету. Свака тканина носи обележје времена у којем је настала, краја из којег потиче и потпис сваке ткаље, јер никада две ткаље не могу исткати исто платно, мада користе исти материјал и исту мустру! Увек се види разлика.

Индустријализација ипак није успела да сасвим баци у заборав ручно ткање и данас се многи поново враћају овом исконском занату, зар не?

Оно што је ручно ткано носи у себи енергију оног ко је ткао, а ту врсту квалитета машина заиста не може дати. Данас се многи враћају овом древном занату, тка се много у целом свету. Ми смо преузели скандинавске разбоје пошто су много модернији од оних на којима се овде ткало, краћи су, а имају много више могућности – може се радити много више мустри. Иако су наше ткаље, мислим пре свега на Војводину, имале много једноставније разбоје него што су ови данас, оне су биле тако веште да су правиле фантастичне тканине које ми данас не успевамо да исткамо! У Војводини има више удружења ткаља, а најпознатије је „Стапарска ружа“ где две баке уче млађе чланице да праве ћилиме. Јако је важно да се ово знање не изгуби, јер према мом сазнању, у Војводини нико више не тка ћилиме.

Како је то некад изгледало?

Ткање је некако увек било везано за жене и женску енергију. Већина домаћинстава је имала разбој и ткале су се тканине за облачење, покућство и ћилими. Но, није се ткало током целе године, него када се заврше пољопривредни радови, највише зими. Само су надарене жене ткале, друге су кувале, чувале децу, бринуле о стоки. Правио се ћилим за свадбу, мираз, за одређену прилику... Ткање је било веома цењено, а ћилим је вредео колико један коњ! Да бих само илустровала колико су наше баке и прабаке биле изузетне ткаље, рећи ћу вам ово: када смо у нашем Удружењу ткаља спремале изложбу „Говор шара“ у Музеју града ми смо само ткале делиће мотива са ћилима које музеј има (ћилим из куће чика Јове Змаја, ћилим који је био код Дунђерских...). Ја сам тада радила мотив листа винове лозе, што је био само један детаљ ћилима, а мени је било потребно скоро 10 дана да га исткам!

Колико се разликује ткање од других ручних радова?

Много је компликованије. То није нешто што ће ти успут показати мама или комшиница као што је плетење или хеклање. Ткање мора да се учи, јер до многих ствари не можеш да дођеш сам. Ми у Удружењу ткаља које броји око 50 чланица, организујемо школу ткања која траје три месеца где се жене уче основама овог дивног заната. Оно што је посебан изазов и чар ткања је што се никада до краја не зна каква ће тканина на крају бити. Изабере се материјал, боје и шара која ће се радити, али тек током ткања почиње чаролија. Та је тканина јединствена, јер се уноси креативност – зато ткање и јесте уметнички занат.

Да ли бисте нам објаснили како се тка?

Тка се када се кроз нити основе провлачи потка. Основа је оно што видите на крпари као танак конац, а шарено је потка. То је најједноставније објашњење. Ткање се учи на најједноставнијем разбоју са две педале и прво се тка платно. Битно је да се једнаком снагом набија „брдо“ и да се научи да се лепо праве ивице. Но, најважније је да се буде стрпљив. Учи се и како се увлаче конци, како се служи педалама. Није толико битно имати координацију покрета – није као у вожњи... Важно је имати осећај за боје и бити креативан.

Скоро сам боравила у Данској и имала прилику да се упознам с радом ткаља ове земље. Њихов дизајн је много једноставнији, а боје су много мирније. Вероватно је то ствар темперамента, јер ми јужњаци волимо боје, шарено. Једна чланица Удружења ткаља је била у Јапану – тамо је тек све сведено.

Које материјале користите за ткање?

Користим природне: вуну, памук, лан, свилу, кудељу, али је проблем што код нас нема више предива. Вуна и предиво се увози и то онај квалитет који је прилагођен нашој куповној моћи, која баш и није велика.

Биолог по струци, Јелена Мојић је своју потребу за креативношћу усмерила на ткање. Она је и мајка троје успешне деце и бака четворо унучића. Иако њене ћерке још увек не деле ову страст, ипак цела породица с поносом носи оно што Јелена истка.

Упитали смо је колико је ткање блиско деци и како њих заинтересовати:

У Удружењу ткаља Новог Сада повремено правимо радионице за децу, имамо једну младу учитељицу која се заљубила у ткање, па жели да то пренесе и на ученике. Деца јако воле ткање, јер је креативно. Њима направимо мале разбоје и они су одушевљени да могу да покажу колико су маштовити. Деца данас јако мало раде рукама, што је штета, јер развој фине моторике у раном узрасту утиче на развој интелигенције. Осим креативности ткање тражи и стрпљење, па се ова деца управо томе уче. С друге стране, према истраживању енглеских научника, бављење ручним радом код одраслих особа утиче на смањивање деменције, казала је наша саговорница.

Шта се дешава када се погреши?

Да би се стекло знање и вештина прво се тка дебело и шарено – обично крпаре. То може и лакше да се опара ако се погреши или ткаљи не свиђа како је на крају испало. После се прелази на тање материјале, јер што је тање предиво то мора да буде гушћа основа – код свиле су често и 20 нити по центиметру! Код тањих материјала нема парања и често се та грешка зове ткаљин потпис. Почетници, када савладају основе, желе да раде што компликованије мустре с пуно боја, а важно је избећи ову замку и имати меру. Најтеже је радити оно што нам изгледа једноставно.

Да ли је ткање напорно?

Мени је то велико задовољство. Прво се ради сновање – провлачење нити основе. Снује се обично око два дана, све зависи колико је густа основа... Мада сам овај процес није толико занимљив имамо дивну реч за то. Следеће радња је постављање на разбој и то баш није интересантно, али је важан део и мора се пажљиво урадити. Е, тада наступа онај креативни део када се чунак провлачи кроз нити основе. Када то радим пустим себи музику и сконцентрисана сам на боје, мустре и уз ритмичке покрете само ткам. Ништа више за мене не постоји и сва сам у томе. Апсолутно уживам у томе и веома ме релаксира.

Колико времена се тка један шал, крпара?

За крпару користим материјале које ми доносе моје другарице, то су обично старе хаљине, чаршави од лана и памука... Њих прво исецкам на траке. То је процес који траје, па онда иде сновање, везивање, па тек после тога се почиње с ткањем. Када ме питају „за колико може да буде готово“ није ми лако да дам одговор – јер за разбој се не седа лоше воље...

Марина Јабланов Стојановић