Jelena Mojić o tkanju: Kad se snuje ćilim s potpisom

Tkanje može da bude i simbol stvaranja sveta, života: Kloto, Lahesa i Atropa, tri muze iz starogrčke mitologije su upredale, tkale i prekidale životne niti, a kod Slovena tkalje su bile suđaje, koje su određivale svakom sudbinu. Tkanjem su zvane i niti koje nas vezuju za prošlost, sadašnjost i budućnost. Bogata simbolika nam samo govori koliko je tkanje bilo cenjeno i važno u civilizacijskom smislu. O ovoj veštini i umetničkom zanatu nam govori Jelena Mojić, predsednica Udruženja tkalja Novog Sada.

Simbolika koja je usko vezana za ovu veštinu nam govori da je svim ljudskim društvima tkanje bilo značajno. Ne samo u Evropi i području Mediterana, nego i u civilizacijama drugih kontinenata. Recimo, kod Indijaca osnova tkanja predstavlja ukupnu egzistenciju, a potka se odnosi na pojedinačne živote... To je zato što tkanje spada u najstarije zanate i poznato je još od doba neolita. S jedne strane je specifično za svaku tradiciju, ali u sebi nosi i duh univerzalnog, jer pripada čitavom svetu. Svaka tkanina nosi obeležje vremena u kojem je nastala, kraja iz kojeg potiče i potpis svake tkalje, jer nikada dve tkalje ne mogu istkati isto platno, mada koriste isti materijal i istu mustru! Uvek se vidi razlika.

Industrijalizacija ipak nije uspela da sasvim baci u zaborav ručno tkanje i danas se mnogi ponovo vraćaju ovom iskonskom zanatu, zar ne?

Ono što je ručno tkano nosi u sebi energiju onog ko je tkao, a tu vrstu kvaliteta mašina zaista ne može dati. Danas se mnogi vraćaju ovom drevnom zanatu, tka se mnogo u celom svetu. Mi smo preuzeli skandinavske razboje pošto su mnogo moderniji od onih na kojima se ovde tkalo, kraći su, a imaju mnogo više mogućnosti – može se raditi mnogo više mustri. Iako su naše tkalje, mislim pre svega na Vojvodinu, imale mnogo jednostavnije razboje nego što su ovi danas, one su bile tako vešte da su pravile fantastične tkanine koje mi danas ne uspevamo da istkamo! U Vojvodini ima više udruženja tkalja, a najpoznatije je „Staparska ruža“ gde dve bake uče mlađe članice da prave ćilime. Jako je važno da se ovo znanje ne izgubi, jer prema mom saznanju, u Vojvodini niko više ne tka ćilime.

Kako je to nekad izgledalo?

Tkanje je nekako uvek bilo vezano za žene i žensku energiju. Većina domaćinstava je imala razboj i tkale su se tkanine za oblačenje, pokućstvo i ćilimi. No, nije se tkalo tokom cele godine, nego kada se završe poljoprivredni radovi, najviše zimi. Samo su nadarene žene tkale, druge su kuvale, čuvale decu, brinule o stoki. Pravio se ćilim za svadbu, miraz, za određenu priliku... Tkanje je bilo veoma cenjeno, a ćilim je vredeo koliko jedan konj! Da bih samo ilustrovala koliko su naše bake i prabake bile izuzetne tkalje, reći ću vam ovo: kada smo u našem Udruženju tkalja spremale izložbu „Govor šara“ u Muzeju grada mi smo samo tkale deliće motiva sa ćilima koje muzej ima (ćilim iz kuće čika Jove Zmaja, ćilim koji je bio kod Dunđerskih...). Ja sam tada radila motiv lista vinove loze, što je bio samo jedan detalj ćilima, a meni je bilo potrebno skoro 10 dana da ga istkam!

Koliko se razlikuje tkanje od drugih ručnih radova?

Mnogo je komplikovanije. To nije nešto što će ti usput pokazati mama ili komšinica kao što je pletenje ili heklanje. Tkanje mora da se uči, jer do mnogih stvari ne možeš da dođeš sam. Mi u Udruženju tkalja koje broji oko 50 članica, organizujemo školu tkanja koja traje tri meseca gde se žene uče osnovama ovog divnog zanata. Ono što je poseban izazov i čar tkanja je što se nikada do kraja ne zna kakva će tkanina na kraju biti. Izabere se materijal, boje i šara koja će se raditi, ali tek tokom tkanja počinje čarolija. Ta je tkanina jedinstvena, jer se unosi kreativnost – zato tkanje i jeste umetnički zanat.

Da li biste nam objasnili kako se tka?

Tka se kada se kroz niti osnove provlači potka. Osnova je ono što vidite na krpari kao tanak konac, a šareno je potka. To je najjednostavnije objašnjenje. Tkanje se uči na najjednostavnijem razboju sa dve pedale i prvo se tka platno. Bitno je da se jednakom snagom nabija „brdo“ i da se nauči da se lepo prave ivice. No, najvažnije je da se bude strpljiv. Uči se i kako se uvlače konci, kako se služi pedalama. Nije toliko bitno imati koordinaciju pokreta – nije kao u vožnji... Važno je imati osećaj za boje i biti kreativan.

Skoro sam boravila u Danskoj i imala priliku da se upoznam s radom tkalja ove zemlje. Njihov dizajn je mnogo jednostavniji, a boje su mnogo mirnije. Verovatno je to stvar temperamenta, jer mi južnjaci volimo boje, šareno. Jedna članica Udruženja tkalja je bila u Japanu – tamo je tek sve svedeno.

Koje materijale koristite za tkanje?

Koristim prirodne: vunu, pamuk, lan, svilu, kudelju, ali je problem što kod nas nema više prediva. Vuna i predivo se uvozi i to onaj kvalitet koji je prilagođen našoj kupovnoj moći, koja baš i nije velika.

Biolog po struci, Jelena Mojić je svoju potrebu za kreativnošću usmerila na tkanje. Ona je i majka troje uspešne dece i baka četvoro unučića. Iako njene ćerke još uvek ne dele ovu strast, ipak cela porodica s ponosom nosi ono što Jelena istka.

Upitali smo je koliko je tkanje blisko deci i kako njih zainteresovati:

U Udruženju tkalja Novog Sada povremeno pravimo radionice za decu, imamo jednu mladu učiteljicu koja se zaljubila u tkanje, pa želi da to prenese i na učenike. Deca jako vole tkanje, jer je kreativno. Njima napravimo male razboje i oni su oduševljeni da mogu da pokažu koliko su maštoviti. Deca danas jako malo rade rukama, što je šteta, jer razvoj fine motorike u ranom uzrastu utiče na razvoj inteligencije. Osim kreativnosti tkanje traži i strpljenje, pa se ova deca upravo tome uče. S druge strane, prema istraživanju engleskih naučnika, bavljenje ručnim radom kod odraslih osoba utiče na smanjivanje demencije, kazala je naša sagovornica.

Šta se dešava kada se pogreši?

Da bi se steklo znanje i veština prvo se tka debelo i šareno – obično krpare. To može i lakše da se opara ako se pogreši ili tkalji ne sviđa kako je na kraju ispalo. Posle se prelazi na tanje materijale, jer što je tanje predivo to mora da bude gušća osnova – kod svile su često i 20 niti po centimetru! Kod tanjih materijala nema paranja i često se ta greška zove tkaljin potpis. Početnici, kada savladaju osnove, žele da rade što komplikovanije mustre s puno boja, a važno je izbeći ovu zamku i imati meru. Najteže je raditi ono što nam izgleda jednostavno.

Da li je tkanje naporno?

Meni je to veliko zadovoljstvo. Prvo se radi snovanje – provlačenje niti osnove. Snuje se obično oko dva dana, sve zavisi koliko je gusta osnova... Mada sam ovaj proces nije toliko zanimljiv imamo divnu reč za to. Sledeće radnja je postavljanje na razboj i to baš nije interesantno, ali je važan deo i mora se pažljivo uraditi. E, tada nastupa onaj kreativni deo kada se čunak provlači kroz niti osnove. Kada to radim pustim sebi muziku i skoncentrisana sam na boje, mustre i uz ritmičke pokrete samo tkam. Ništa više za mene ne postoji i sva sam u tome. Apsolutno uživam u tome i veoma me relaksira.

Koliko vremena se tka jedan šal, krpara?

Za krparu koristim materijale koje mi donose moje drugarice, to su obično stare haljine, čaršavi od lana i pamuka... Njih prvo iseckam na trake. To je proces koji traje, pa onda ide snovanje, vezivanje, pa tek posle toga se počinje s tkanjem. Kada me pitaju „za koliko može da bude gotovo“ nije mi lako da dam odgovor – jer za razboj se ne seda loše volje...

Marina Jablanov Stojanović