Представљен пројекат Срби из Бугарске – поново у отаџбини

Аутори етнолог и виша кустоскиња Драгана Латиновић, редовни професор Факултета за правне и пословне студије и члан Матице српске др Борис Кршев и представник удружења потомака миграната Бранко Ђаконовић обрадили су миграцију Срба с простора данашње Војводине у Добруџу у Бугарској 1904. и 1905. године, и њихов повратак у родни крај 1945.

Посебно је занимљиво то што аутори у свом пројекту, чији је покровитељ био Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе с верским заједницама, понаособ наводе породице које су се почетком 20. века иселиле из јужне области Аустроугарске монархије у јужну Добруџу у Бугарску. У пројекту је обрађено у којим местима и на који начин су Срби у новој домовини започели живот, шта су све тамо понели са собом, и како су касније, у вихору Великог рата, морали бежати пред налетом бугарске војске, да би се годинама касније, по завршетку Другог светског рата, вратили у свој родни крај – у Бачку, Банат у Срем.    

„Исељавање у јужну Добруџу почело је 1905. године уз посредовање Хришћанске назаренске заједнице”, навели су аутори истраживања. Људи су трбухом за крухом из јужне Аустроугарске прво одлазили у Америку. Тако су  синови Миливоја (Спиридона) Ђаконова, бившег Поповича, Димитар и Ђорђе (Ђока) 1903 –1904. боравили у Акрону, што је било као prеthodnica могућег исељавања, али до тога није дошло. И Лазар Пураћ из Надаља био је од 1907. до 1910. године у Акрону. Димитар (Мита), син Миливоја Ђаконова, са супругом Јеленом, рођеном Стакић, и ћерком Зорком, септембра 1905. исељава се из Надаља у јужну Добруџу, у село Рахово.

Њихово исељавање почело је колском запрегом од Надаља до Новог Сада, потом железницом до Земуна. Пут су наставили лађом до Тутракана, потом колском запрегом до Рахова. Покретна имовина неопходна за боравак и пољопривредну производњу превезена је запрегом и теретном лађом такође до Тутракана. Други син Миливоја Ђаконова Ђорђе, са супругом Соком, рођеном Милошин, и децом такође се исељава у Рахово 1906. године. У октобру оба сина Миливојева с породицама пресељавају се у село Чобанкујус (Пастир), општина Касим (Тошево).

Трећи син Миливојев, Стева (Лала), са супругом Драгом, рођеном Станимиров, и синовима Миливојем и Боривојем, 1907. године насељава се у исто место. Насељавања се настављају 1921. године, када су у Чобанкјус дошли и Миливојеви синови Радивој са супругом Даринком и децом Зором и Велемиром. Миливој је умро 20. октобра 1930. године у Чобанкјусу, где је стекао 231 хектар ораће земље. Године 1921. у исто место се насељава Андрија Голуб (Голубов) са супругом Јулијаном и три сина, Радивојем, Гаврилом и Михајлом. 

У Пастиру -Чобанкују (румунски назив) били су насељени Бугари, Чеси и Немци. Конфигурација земљишта била је валовита, тако да је само село било на обронцима долине. Због недостатка воде ископано је седам бунара и воде је вађена магарцима, које је свака породица морала имати. Осветљење је било помоћу петролеја и фењера. Вршидба се, пре куповине вршалица, одвијала на отвореном, коришћењем зупчастог камена који су вукли коњи укруг. 

У село Хамалук (Дубовик) 1922. године из Бечкерека (Зрењанина) насељавају се браћа Гаврило (Гаца) Исе Мијатов са супругом Љубицом и децом, Никола (Ника) Мијатов са супругом Катом. Из Шајкаша се исте године насељавају Ђока Милинов са супругом Бојаном и децом. У село Кипелер (Методијево) 1911. године из Ирига се досељава Никола (Јована) Радошевић са супругом Јеленом и децом. Из Вилова насељава се Јован (Јоца) Лазарчев са супругом и децом.

Досељавања нису била само из Бачке и Срема већ и из Баната. Наиме из Великог Средишта, код Вршца, у село Кипелер 1918. године доселио се Димитрије (Мита) Младена Марганов, док се Ђорђе (Ђока) Данила Топалски насељава у село Пастир. Породице које су се насељавале биле су из Београда, као Вендо Марцинов, који се бавио месарско-кобасичарским производњом, ту се и оженио и 1945 године цела породица се иселила у Чехословачку. У село Чорал населили су се Ђока Радишић из Турије са супругом 1911. године, али се 1927. године враћају у Југославију, у Кикинду. Тако се и Петар Страјнић и Лазар Пураћ из Надаља 1911. и 1912. године враћају у домовину.

Исељавања су била појединачна па је било и породица из Бечеја – житарског трговца Петра Иванића. Митар-Бади Јеловац из Мошорина с породицом се насељава у место Чорал 1911. године, али се већ 1927. враћа у Мошорин.

У место Трновка насељавали су се и породице из Мола: Александар Пецића, Стеван Берберског, Ђоке Јојића из Ирига, Бајка Молдованов из Ирига населио се у Дубовику, као и Бранко и Живко Јазић из Белегиша, који су кратко живели у јужној Добруџи и потом се вратили...

После Другог светског рата нова власт у Југославији ступила је у контакт са Србима исељеним у иностранство, тако и с нашима, преко Воје Мијатовића, насељеника у Добруџи. Први разговори о могућности повратка –репатријације – у стари завичај, одвијали су се већ током марта 1945. године с југословенском војном мисијом у Софији, а преко ње и с Минисарством за колонизацију. Југословенској војној мисији у Софији упућена је молба, у којој пише: „Ми, Срби из Добруџе, осећали смо не само дужност него и потребу да се једном за свагда нађемо у окриљу наше отаџбине Југославије. До сада нам се није дала прилика да пређемо у Југославију, али сада када је потребно радити на привредном и економском подизању наше намучене и напаћене Југославије, сви ми осећамо жарку жељу да се вратимо у отаџбину и пружимо јој сву помоћ са своје стране. Стога смо у фебруару упутили свога делегата, друга Воју Мијатовића у Југославију. Како смо ми Срби у Добруџи родом из Војводине, тако да се обратио Главном народноослободилачком одбору Војводине, где наишао на потпуно разумевање. ..”

Из записа које је водио Миливоје С. Ђаконов види се да је 1905. и 1906. године у Бугарску послато: две кабанице-опаклије, девет џакова кромпира, по 30 кг семенског, два плуга-копача, 15 мотика, пет плугова-орача (три за продају), пет колечки (три за продају), десет раоника-ветрењача за вејање ситне сточне хране, машина сејачица од 20 редова и 51.474 круна. У току 1906. године у Чобанкјусу (Чобанки) купљено је 411 декара и пет ари обрадивих површина и за то плаћено 7.901,10 лев, а за коње, биволе и друге животиње плаћено је 1.950 лева, а за прехрану 690.

ГНООВ је својим актом од под бр. 371 од 13. марта 1945. године известио Министарство унутрашњих послова у Београду да са задовољством прима молбу Срба из Добруџе за њихов повраћај у Југославију и да ће дати онолико земље колико су поседовали у Бугарској. Војна мисија у Бугарској их је обавестила да ће се са своје стране учинити све да се пресељења правилно изврши.

„На пут је кренуло 45 српских породица са железничке станице у Генерал Тошеву – Касиму. Са собом су на пут понели све оно што им је било потребно за живот у новом-старом завичају, од личних ствари до машина и стоке. Све то су натоварили у 72 железничка вагона организовани за дуг пут. Путовање је трајало девет дана, да би коначно стигли у Врбас у петак 15. октобра”, написано је у пројекту „Срби из Бугарске – поново у отаџбини”

Приредила: Е. Марјанов