У Остојићеву Дани гусака приређени трећи пут

Сунчано време пријало је учесницима и посетиоцима, а поред тога што је на такмичењу у черупању гусака летело перје, ширио се мирис гурманлука са штандова педесетак екипа из војвођанских места.

На свечаном отварању манифестације учеснике су поздравили главни организатор Миклош Репергер и председница чоканске општине Стана Ђембер.

- Лепо је видети оволики број учесника на „Данима гусака“, а овакве манифестације за нас значе пре свега очување традиција Баната. Остојићево је место у коме је највеће јато гусака у нашој општини, па се неговању традиција гушчарства придаје све већи значај, јер има потенцијала да се гушчарство развија. Битно је и да се људи у оваквим приликама друже, а овакве манифестације уживају подршку локалне самоуправе - наглашава председница чоканске општине Стана Ђембер.  

Сви учесници и бројни посетиоци су уживали у припремању и дегустрирању јела од гушчијег меса и целодневном забавном програму. За припрему специјалитета жртвовано је 50 гусака из јата Миклоша Репергера, који је у улози домаћина и главног организатора. 

У черупању гусака такмичили су се заједно мушкарци и жене, а највештији је био Золтан Борош, коме је припао победнички пехар. Друго место освојио је Ђерђ Касаш, а треће Габор Хорват.

Члан оцењивачког жирија, мајстор кулинарства члан Удружења аматерских кувара Војводине Никола Беко из Бачке Тополе први пут је био на манфиестацији у Остојићеву, и пријатно је изненађен да су учесници из бројних кулинарских екипа веома маштовити па од гушчијег меса справљају разне специјалитете. Оцењивање је, каже, тешко кад је превелики број учесника, а на „Данима гусака“ тај број је по мери домаћина и може се реално дати суд о томе ко справља најукуснија јела.

За укупног победника у справљају јела од гушчијег меса проглашен је Рихард Пожар из Чоке, а друго место припало је Бранку Матаруги из Сенте, чија је екипа понела признање за најлепши штанд и друго место за торту у облику гуске, са укусом ваниле и шумског воћа, коју је направила његова ћерка Данијела Попадић из Мокрина.

- Од гушчијих специјалитета спремам паприкаш и пуњене гушчије вратове. Кожура од гушчијег врата напуњена је гушчијом yigеricom, мешаном са гушчијом паштетом и обогаћена куваним јајима. Посебно се спрема и печено месо гуске у меду са посебним додацима, које не откривам - каже Матаруга.

Денеш Кењереш из Мартоноша, коме су асистирали чланови породице и другар Иштван Фејеш, такође је спремао широку палету јела, практично све што је могуће. У котлићу се крчкао перкелт од гушчијих вратова, правио је и пуњену кожу гушчијег врата, сарму од гушчијег меса, печене батаке уз додатак дуње и другог воћа, батаци су се још пекли са додатком меда, рузмарина и сенфа, а замирисали су и гушчији чварци.

- Гушчије месо може на стотину начина да се спрема, само на оваквим манифестаицјама баш нема времена да се све покаже, него само четири-пет специјалитета. Чини ми се да једино још ми у Мартоношу држимо сваке сезоне по 12 гусака и све заврше у котлићу, као печење и разним гурманлуцима. Некада су гуске држали у сваком домаћинству, а сада нема пашњака, па су и гуске скоро ишчезле - констатује Кењереш.

Миклош Репергер из Остојићева држи јато од 600 гусака, што је добра база да се организује манифестација посвећена гускама, очекујући да се можда постигне да у селу поново буде пуно белих јата.

- Сада прођеш кроз село и не можеш видети гуску, а некада су се масовно напасале на сокацима и околним пашњацима. Гуске су интересантне и некада су као живина биле заступљене готово у сваком домаћинству. Може лепо да се гаји и са мало труда може да донесе солидан приход од перја и меса - сматра Репергер.

Перјар Чаба Гуљаш из Горњег Брега, који ове сезоне има јато од 8.000 гусака, бави се откупом и прерадом перја, такође и извозом, каже да су могућности за унапређење гушчарства велике, али да највећи проблем представља сировинска база, због смањеног узгоја гусака.

- Захтева за перјем из Србије има у Јапану, где сада извозимо око тону и по годишње, а могло би неколико пута више. Млади се нерадо одлучују да уђу у узгој гусака, али полазим од тога да ако сам ја као економист научио да чупам перје, онда то може свако ко има вољу да се бави тим послом - каже Гуљаш.

Међу учесницима из војвођанских места била је и екипа Ранка Милиновића из Чуруга, који каже да је и у овом месту гусака много мање него раније, када су се сокаци белели од јата која се увече враћају кући са испаше.

- Спремамо паприкаш и супу, а гушчије месо укусно је и испод сача, тако да ће бити за гозбу наше веселе дружине. Рецепти су чиста импровизација, треба само доброг материјала и мало стрпљења, а најважније је да се лепо дружимо и веселимо - истиче Милиновић.

Текст и фото: М. Митровић