Огњен Петковић, редитељ: Рад из фрустрације
НОВИ САД: Представа „Катар“ у Српском народном позоришту, у копродукцији са „Мансардом“, ауторско је дело Огњена Петковића, који је инспирацију пронашао у локалној кафани, где људи сањају о послу којим ће обезбедити егзистенцију.
Име комада каже где такав посао траже, јер га овде не проналазе. Петковић ту причу види свуд око себе. Медиокритети владају, они који су се снашли, док свет хуји, зуји поред Србије. Ипак, додаје Огњен, не одустаје...
Глумац по образовању, па филмски аутор, позоришни писац и редитељ... Откуд то?
То је потреба да кажеш нешто. Кад не будем имао ту потребу, онда ћу престати да радим. Све те потребе, све то што сматраш за важно, вучемо из детињства. Кад завршиш факс, требају ти неке године да се ослободиш едукативних окова и вратиш првобитној идеји због које си и уписао тај факултет. Ономе што те радује у целом том стваралачком процесу. Мислим да се уопште нисам променио. Мислим да сам само каналисао одређене ствари. Мени је битно да се ствара, а који ће то медиј да буде, не игра ми неку претерану улогу. Постоје ствари за које мислим да ми иду боље, и обрнуто. За глуму, код нас, нема пуно времена да се развијете. На томе се мора радити, као на сликама. А ми за сваку представу имамо месец, максимално два. То је јако мало, чак и за искусне уметнике који користе пречице и ураде то брже. Режија већ подразумева дужи третман, припрему. Писање је чин који није само то, него још нека сила... Зато су ми сви ти изрази блиски. Ми смо на академији студирали на мултиедијалној класи, заједно са редитељима. Задаци су били изражавање у три медија, радио, позориште и филм. То ми је била симултанка.
Са студија сте прво отишли у свет филма?
Кренуо сам из фрустрације, потребе да радим. Покушао сам да снимим филм и 2011. је кренуло, па расло, онда сам у једном тренутку помислио и да одустанем, док се није појавио Мајкл Вукадиновић из Америке, који ме подржао.
Онда су дошле и награде?
Радили смо „Љубав“, „Жмурке“, „Јесењи валцер“, све кратки играни филмови. Седамдесет, осамдесет фестивала, 12 награда... Мексико, Француска, компетиције са филмовима који су узимали Палме, Оскаре... На Кустендорфу „Сребрно јаје“... Углавном за „Јесењи валцер“.
Фрустрације су теме и ваших филмова. Ратови, ужаси...
Како да не. Балкан и значење у изворном смислу, док се то не промени, неће бити другачије. Стално се прича о томе. Ко је шта купио, боље направио, нигде нисмо даље отишли. Доста је свима тога, али та прича не престаје.
Какав ођек има та наша прича, поготово у иностраним круговима?
Спојио сам ту причу „Јесењег валцера“ од својих родитеља, документарних фотографија... Интимна прича о рату коју сам направио, у коју сам веровао. У Америци, тема граница, у Африци, Европи, људи реагују на то. Како се десило, зашто се десило...
Можда то говори и о значају уметности?
Усуд је да радиш нешто. Неко скупља печурке, неко снима филмове. Сви смо „проклети“. Микеланђела су ликови терали да их вади из камена. Макар све упропастили, имамо ту потебу да радимо.
Има ли још нешто што Вас мучи?
Волео бих да се у Новом Саду филмска сцена подигне на виши ниво, јер ово је град који расте и развија се. Време је за озбиљнију филмску причу, екипе које се тим професионално баве. У то се треба улагати, а филм враћа још више.
Игор Бурић
