Ognjen Petković, reditelj: Rad iz frustracije

Ime komada kaže gde takav posao traže, jer ga ovde ne pronalaze. Petković tu priču vidi svud oko sebe. Mediokriteti vladaju, oni koji su se snašli, dok svet huji, zuji pored Srbije. Ipak, dodaje Ognjen, ne odustaje...

Glumac po obrazovanju, pa filmski autor, pozorišni pisac i reditelj... Otkud to?

To je potreba da kažeš nešto. Kad ne budem imao tu potrebu, onda ću prestati da radim. Sve te potrebe, sve to što smatraš za važno, vučemo iz detinjstva. Kad završiš faks, trebaju ti neke godine da se oslobodiš edukativnih okova i vratiš prvobitnoj ideji zbog koje si i upisao taj fakultet. Onome što te raduje u celom tom stvaralačkom procesu. Mislim da se uopšte nisam promenio. Mislim da sam samo kanalisao određene stvari. Meni je bitno da se stvara, a koji će to medij da bude, ne igra mi neku preteranu ulogu. Postoje stvari za koje mislim da mi idu bolje, i obrnuto. Za glumu, kod nas, nema puno vremena da se razvijete. Na tome se mora raditi, kao na slikama. A mi za svaku predstavu imamo mesec, maksimalno dva. To je jako malo, čak i za iskusne umetnike koji koriste prečice i urade to brže. Režija već podrazumeva duži tretman, pripremu. Pisanje je čin koji nije samo to, nego još neka sila... Zato su mi svi ti izrazi bliski. Mi smo na akademiji studirali na multiedijalnoj klasi, zajedno sa rediteljima. Zadaci su bili izražavanje u tri medija, radio, pozorište i film. To mi je bila simultanka.

Sa studija ste prvo otišli u svet filma?

Krenuo sam iz frustracije, potrebe da radim. Pokušao sam da snimim film i 2011. je krenulo, pa raslo, onda sam u jednom trenutku pomislio i da odustanem, dok se nije pojavio Majkl Vukadinović iz Amerike, koji me podržao. 

Onda su došle i nagrade?

Radili smo „Ljubav“, „Žmurke“, „Jesenji valcer“, sve kratki igrani filmovi. Sedamdeset, osamdeset festivala, 12 nagrada... Meksiko, Francuska, kompeticije sa filmovima koji su uzimali Palme, Oskare... Na Kustendorfu „Srebrno jaje“... Uglavnom za „Jesenji valcer“.

Frustracije su teme i vaših filmova. Ratovi, užasi...

Kako da ne. Balkan i značenje u izvornom smislu, dok se to ne promeni, neće biti drugačije. Stalno se priča o tome. Ko je šta kupio, bolje napravio, nigde nismo dalje otišli. Dosta je svima toga, ali ta priča ne prestaje.

Kakav ođek ima ta naša priča, pogotovo u inostranim krugovima?

Spojio sam tu priču „Jesenjeg valcera“ od svojih roditelja, dokumentarnih fotografija... Intimna priča o ratu koju sam napravio, u koju sam verovao. U Americi, tema granica, u Africi, Evropi, ljudi reaguju na to. Kako se desilo, zašto se desilo...

Možda to govori i o značaju umetnosti?

Usud je da radiš nešto. Neko skuplja pečurke, neko snima filmove. Svi smo „prokleti“. Mikelanđela su likovi terali da ih vadi iz kamena. Makar sve upropastili, imamo tu potebu da radimo.

Ima li još nešto što Vas muči?

Voleo bih da se u Novom Sadu filmska scena podigne na viši nivo, jer ovo je grad koji raste i razvija se. Vreme je za ozbiljniju filmsku priču, ekipe koje se tim profesionalno bave. U to se treba ulagati, a film vraća još više.

Igor Burić