Зашто се Американци плаше Џокера?

Свакако да је разлог великог интересовања необичан и свеж приступ помало истрошеном жанру суперхеројских филмова – уместо класичног бомбастичног фантастичног трилера, Филипс је направио психолошку драму инспирисану стрип јунаком. Међутим, и поред свега тога, филм о негативцу из „Бетмена“ у последње време призива све више негативне пажње која се у Америци већ претаче у општу друштвену и медијску хистерију. Панику у САД изазвао је страх да ће доћи до нове масовне пуцњаве у биоскопима баш на приказивању овог филма, пошто су „инцели“ прогласили Џокера за свог хероја.

Инцели (од инволонтарџ целибате, невољни целибат енг.) су друштвена супкултура којој припадају мушкарци који не успевају да остваре ни љубавне ни сексуалне везе, иако то желе. Инцели као супкултура готово искључиво постоје у виртуелном простору где се повезују преко различитих мрежа, од 4ћана, преко р/инцелс на Редиту (у међувремену забрањеног због позива на насиље према женама) до различитих мање или више познатих форума широм света. Њихов кредо је крајње фаталистички (биолошки детерминизам одређује ко може да има секс, а они сами имају „губитнички генетски лоз“), али често може и пропагирати насиље (мушкарци заслужују да имају секс, по сваку цену). Ови форуми обично су крајње мизогинистички, а често и радикално десно оријентисани, или антисемитистички (једна од теорија је да су „Јевреји криви за пропаст Запада јер су пропагирали женску еманципацију“). Блаже струје инцела на интернет групама траже подршку за усамљеност, недостатак самопоштовања, или савете како да то превазиђу. Ипак, да у питању није нимало безазлена појава него још једна од могућности за радикализовање преко интернета, сведочи ужасан податак да су само у САД најмање четири масовна убиства (са укупно 45 мртвих) извршили мушкарци који су се изјашњавали као инцели, или били повезани са том заједницом.

Овог месеца канадска полиција је објавила да се Алек Минесијан који је пре годину и по дана комбијем усмртио десет пешака у Торонту изјаснио као један од инцела. Минесијан је у јулу 2018. изнајмљеним комбијем улетео у масу пешака у Торонту када је усмртио осам жена и двојицу мушкараца старих између 22 и 94 године. „Осећам да сам испунио своју мисију”, рекао је Минесијан одговарајући на питање инспектора како се осећа због смрти десет особа. Он је признао да никад није имао девојку и да је возило употребио као оружје, те да му је жеља била да инспирише друге нападе, пренео је  Танјуг . „Преко Интернета сам упознао неколико момака који се осећају исто”, рекао је он додавши да су они „превелике кукавице да испоље свој бес”. Додао је и да је био у контакту са Елиотом Роџером који је објавио манифест против жена које су га одбиле, а затим убио шесторо а ранио 13 одоба у пуцњави 2014. код Универзитета Калифорнија пре него што је извршио самоубиство.

Ситуација са „Џокером“ је још компликованија јер се нешто слично већ десило 2012, када је у граду Аурори у Колораду, током поноћног приказивања „Уздизања мрачног витеза“ (филма о Бетмену), Џејмс Холмс прво бацио сузавац у биоскопску салу а затим почео да пуца из више врста ватреног оружја (укључујући и полуатоматску пушку са додатним оквирима), окончавши покољ са 12 мртивх и 58 повређених. Холмс се представљао као Џокер, и на суђењу појављивао са косом обојеном у јарконаранџасту, попут стрип јунака ког је идеализовао.

Филипсов „Џокер“ је, доста налик Скорсезеовом јунаку из „Таксисте“, човек са маргине ког је друштво заборавило и изневерило, и који се коначно окреће насиљу из освете, и то је тачка која је очигледно привлачна радикализованим појединцима.

И док се неки „критичари“ и новинари расправљају да ли је морално снимити филм који наводно „слави насиље“, подсетићемо да је америчка јавност, иначе увек тако склона цензури и лову на вештице, чак и Кополину антиратну „Апокалипсу данас“ окривљавала за естетизацију насиља. Нешто озбиљно није у реду када се уместо тражења правих узрока друштвених проблема, за њих окривљују уметници који само покушавају да дају огледало наше стварности, онаква каква јесте.

Настасја Писарев