Zašto se Amerikanci plaše Džokera?

Svakako da je razlog velikog interesovanja neobičan i svež pristup pomalo istrošenom žanru superherojskih filmova – umesto klasičnog bombastičnog fantastičnog trilera, Filips je napravio psihološku dramu inspirisanu strip junakom. Međutim, i pored svega toga, film o negativcu iz „Betmena“ u poslednje vreme priziva sve više negativne pažnje koja se u Americi već pretače u opštu društvenu i medijsku histeriju. Paniku u SAD izazvao je strah da će doći do nove masovne pucnjave u bioskopima baš na prikazivanju ovog filma, pošto su „inceli“ proglasili Džokera za svog heroja.

Inceli (od involontardž celibate, nevoljni celibat eng.) su društvena supkultura kojoj pripadaju muškarci koji ne uspevaju da ostvare ni ljubavne ni seksualne veze, iako to žele. Inceli kao supkultura gotovo isključivo postoje u virtuelnom prostoru gde se povezuju preko različitih mreža, od 4ćana, preko r/incels na Reditu (u međuvremenu zabranjenog zbog poziva na nasilje prema ženama) do različitih manje ili više poznatih foruma širom sveta. Njihov kredo je krajnje fatalistički (biološki determinizam određuje ko može da ima seks, a oni sami imaju „gubitnički genetski loz“), ali često može i propagirati nasilje (muškarci zaslužuju da imaju seks, po svaku cenu). Ovi forumi obično su krajnje mizoginistički, a često i radikalno desno orijentisani, ili antisemitistički (jedna od teorija je da su „Jevreji krivi za propast Zapada jer su propagirali žensku emancipaciju“). Blaže struje incela na internet grupama traže podršku za usamljenost, nedostatak samopoštovanja, ili savete kako da to prevaziđu. Ipak, da u pitanju nije nimalo bezazlena pojava nego još jedna od mogućnosti za radikalizovanje preko interneta, svedoči užasan podatak da su samo u SAD najmanje četiri masovna ubistva (sa ukupno 45 mrtvih) izvršili muškarci koji su se izjašnjavali kao inceli, ili bili povezani sa tom zajednicom.

Ovog meseca kanadska policija je objavila da se Alek Minesijan koji je pre godinu i po dana kombijem usmrtio deset pešaka u Torontu izjasnio kao jedan od incela. Minesijan je u julu 2018. iznajmljenim kombijem uleteo u masu pešaka u Torontu kada je usmrtio osam žena i dvojicu muškaraca starih između 22 i 94 godine. „Osećam da sam ispunio svoju misiju”, rekao je Minesijan odgovarajući na pitanje inspektora kako se oseća zbog smrti deset osoba. On je priznao da nikad nije imao devojku i da je vozilo upotrebio kao oružje, te da mu je želja bila da inspiriše druge napade, preneo je  Tanjug . „Preko Interneta sam upoznao nekoliko momaka koji se osećaju isto”, rekao je on dodavši da su oni „prevelike kukavice da ispolje svoj bes”. Dodao je i da je bio u kontaktu sa Eliotom Rodžerom koji je objavio manifest protiv žena koje su ga odbile, a zatim ubio šestoro a ranio 13 odoba u pucnjavi 2014. kod Univerziteta Kalifornija pre nego što je izvršio samoubistvo.

Situacija sa „Džokerom“ je još komplikovanija jer se nešto slično već desilo 2012, kada je u gradu Aurori u Koloradu, tokom ponoćnog prikazivanja „Uzdizanja mračnog viteza“ (filma o Betmenu), Džejms Holms prvo bacio suzavac u bioskopsku salu a zatim počeo da puca iz više vrsta vatrenog oružja (uključujući i poluatomatsku pušku sa dodatnim okvirima), okončavši pokolj sa 12 mrtivh i 58 povređenih. Holms se predstavljao kao Džoker, i na suđenju pojavljivao sa kosom obojenom u jarkonarandžastu, poput strip junaka kog je idealizovao.

Filipsov „Džoker“ je, dosta nalik Skorsezeovom junaku iz „Taksiste“, čovek sa margine kog je društvo zaboravilo i izneverilo, i koji se konačno okreće nasilju iz osvete, i to je tačka koja je očigledno privlačna radikalizovanim pojedincima.

I dok se neki „kritičari“ i novinari raspravljaju da li je moralno snimiti film koji navodno „slavi nasilje“, podsetićemo da je američka javnost, inače uvek tako sklona cenzuri i lovu na veštice, čak i Kopolinu antiratnu „Apokalipsu danas“ okrivljavala za estetizaciju nasilja. Nešto ozbiljno nije u redu kada se umesto traženja pravih uzroka društvenih problema, za njih okrivljuju umetnici koji samo pokušavaju da daju ogledalo naše stvarnosti, onakva kakva jeste.

Nastasja Pisarev