Липицанери поново јуре по шоровима Витојеваца

– Тата Радиша некако није волео да држи коње, био је преокупиран другим пословима и занимацијама, али изгледа сам ја тај ген повукао од деде Лазара – прича Владимир. – Додуше, нисам запамтио оне које је он имао, колико знам, били су то радни коњи, такво је време било јер су тада трактори били права реткост. Отац није марио да се бакће коњима, али су мени и брату некако од малих ногу прирасли за срце.

Моловићи прежу у шпедитер и парадни фијакер расне кобиле Бистрицу и Оморику, у штали су још Бистричина ћерка омица Ема и мушки потомак Муња, чека се ждребљење обеју кобила па ће то врло брзо постати мала породична ергела.

– Ми се, иначе, највише бавимо производњом дувана сорте „viryinija” за сенћанску фабрику дувана ЈТИ, а пошто посла има много, не стижем да одем на све фијакеријаде јер се већина потрефи баш кад је посла преко главе. Иако бих желео, једноставно не могу увек да одем, мада имам добре коње, парадни фијакер и све што је потребно за наступе – вајка се Владимир.

Најзначајнији скуп те феле „Црепајачки фијакер“ на југу Баната, ипак, не пропушта и већ је учествовао три године заредом.

– Није баш нешто много, с обзиром на традицију те фијакеријаде. Кад могу, одем, јер је представити се на стадиону „Сто топола“ у конкуренцији коњара из свих крајева Србије и иностранства, велика част. Љубав према коњима данас је много скупа, али кад се нешто воли, не мари се колико кошта. Можда и себи нешто ускратим од онога што дајем коњима, међутим, не жалим – каже Владимир.

Фијакеријаде се у Срему одржавају у Митровици, Пећинцима, Шашинцима и још неким местима, две својевремено и у Платичеву, а Моловић жели да бар једну уприличи и у Витојевцима, ако је могуће – кад се заврши берба дувана.

– Кобиле Бистрица и Оморика које сад држим и прежем, једноставно немају цену којом би се могле купити. Код мене су већ годинама и не знам како би се од њих растао, чак и ако бих добио баш велике паре. Јер, ко гледа да препрода и заради на коњима, а на њих не троши, тај није истински љубитељ – сматра Владимир.

Липицанери га коштају две бале сена на дан, нешто кукуруза, зоби и сточног брашна, а колико је то у динарима, Владимир вели да не сме ни да сабира, а тимарење љубимаца је додатна обавеза, за коју он и брат увек нађу времена.

– Брат је у свему овоме са мном од почетка, воли и он коње, али док је на студијама у Новом Саду, не може толико да им се посвети, но, кад год је код куће, током године заједно их пазимо и кочијашимо – напомиње Влада.    

Уз Моловиће, у Витојевцима у последње време још је љубитеља коња, неколицина њихових другара такође држе липицанере. Међу њима су Владимирови кумови Сава Маринковић и Ђорђе Ковачевић, док Радован Ђурђевић држи радне коње. Коња има и у суседном Платичеву, па је Владимир оптимиста да се коњарство полако, али сигурно враћа у Срем.

– У један мах у селу је било свега два-три коња, ми сад већ имамо четири грла, кумови два, свеукупно је у Витојевцима тренутно петнаестак коња – сумира прилике Моловић.

Мада би кобиле Бистрица и Оморика могле нешто и да припомогну у паорским пословима, Владимир наглашава да оне практично немају шта да раде!

– Углавном, оне су ту да их пазимо, мазимо, показујемо и уживамо у њиховом топоту и вожњи кроз село и атар. Редовно се ждребе па смо одлучили да њихово потомство остане у нашој штали, или га поклањамо другарима у селу који хоће да држи коње, а немају могућности да купе ждребе. Јер, једно кошта 400 до 500 евра, цена је различита с папирима и без њих. То је наш допринос враћању паорским коренима и својеврсна почаст временима док није било трактора и моћне механизације. Имамо све од деде Лазара што је остало, плугове, дрљаче, шпартаче и остало чиме је некад уз помоћ коња обрађивао земљу – поносан је Владимир на заоставштину.  

Милорад Митровић