Lipicaneri ponovo jure po šorovima Vitojevaca

– Tata Radiša nekako nije voleo da drži konje, bio je preokupiran drugim poslovima i zanimacijama, ali izgleda sam ja taj gen povukao od dede Lazara – priča Vladimir. – Doduše, nisam zapamtio one koje je on imao, koliko znam, bili su to radni konji, takvo je vreme bilo jer su tada traktori bili prava retkost. Otac nije mario da se bakće konjima, ali su meni i bratu nekako od malih nogu prirasli za srce.

Molovići prežu u špediter i paradni fijaker rasne kobile Bistricu i Omoriku, u štali su još Bistričina ćerka omica Ema i muški potomak Munja, čeka se ždrebljenje obeju kobila pa će to vrlo brzo postati mala porodična ergela.

– Mi se, inače, najviše bavimo proizvodnjom duvana sorte „viryinija” za senćansku fabriku duvana JTI, a pošto posla ima mnogo, ne stižem da odem na sve fijakerijade jer se većina potrefi baš kad je posla preko glave. Iako bih želeo, jednostavno ne mogu uvek da odem, mada imam dobre konje, paradni fijaker i sve što je potrebno za nastupe – vajka se Vladimir.

Najznačajniji skup te fele „Crepajački fijaker“ na jugu Banata, ipak, ne propušta i već je učestvovao tri godine zaredom.

– Nije baš nešto mnogo, s obzirom na tradiciju te fijakerijade. Kad mogu, odem, jer je predstaviti se na stadionu „Sto topola“ u konkurenciji konjara iz svih krajeva Srbije i inostranstva, velika čast. Ljubav prema konjima danas je mnogo skupa, ali kad se nešto voli, ne mari se koliko košta. Možda i sebi nešto uskratim od onoga što dajem konjima, međutim, ne žalim – kaže Vladimir.

Fijakerijade se u Sremu održavaju u Mitrovici, Pećincima, Šašincima i još nekim mestima, dve svojevremeno i u Platičevu, a Molović želi da bar jednu upriliči i u Vitojevcima, ako je moguće – kad se završi berba duvana.

– Kobile Bistrica i Omorika koje sad držim i prežem, jednostavno nemaju cenu kojom bi se mogle kupiti. Kod mene su već godinama i ne znam kako bi se od njih rastao, čak i ako bih dobio baš velike pare. Jer, ko gleda da preproda i zaradi na konjima, a na njih ne troši, taj nije istinski ljubitelj – smatra Vladimir.

Lipicaneri ga koštaju dve bale sena na dan, nešto kukuruza, zobi i stočnog brašna, a koliko je to u dinarima, Vladimir veli da ne sme ni da sabira, a timarenje ljubimaca je dodatna obaveza, za koju on i brat uvek nađu vremena.

– Brat je u svemu ovome sa mnom od početka, voli i on konje, ali dok je na studijama u Novom Sadu, ne može toliko da im se posveti, no, kad god je kod kuće, tokom godine zajedno ih pazimo i kočijašimo – napominje Vlada.    

Uz Moloviće, u Vitojevcima u poslednje vreme još je ljubitelja konja, nekolicina njihovih drugara takođe drže lipicanere. Među njima su Vladimirovi kumovi Sava Marinković i Đorđe Kovačević, dok Radovan Đurđević drži radne konje. Konja ima i u susednom Platičevu, pa je Vladimir optimista da se konjarstvo polako, ali sigurno vraća u Srem.

– U jedan mah u selu je bilo svega dva-tri konja, mi sad već imamo četiri grla, kumovi dva, sveukupno je u Vitojevcima trenutno petnaestak konja – sumira prilike Molović.

Mada bi kobile Bistrica i Omorika mogle nešto i da pripomognu u paorskim poslovima, Vladimir naglašava da one praktično nemaju šta da rade!

– Uglavnom, one su tu da ih pazimo, mazimo, pokazujemo i uživamo u njihovom topotu i vožnji kroz selo i atar. Redovno se ždrebe pa smo odlučili da njihovo potomstvo ostane u našoj štali, ili ga poklanjamo drugarima u selu koji hoće da drži konje, a nemaju mogućnosti da kupe ždrebe. Jer, jedno košta 400 do 500 evra, cena je različita s papirima i bez njih. To je naš doprinos vraćanju paorskim korenima i svojevrsna počast vremenima dok nije bilo traktora i moćne mehanizacije. Imamo sve od dede Lazara što je ostalo, plugove, drljače, špartače i ostalo čime je nekad uz pomoć konja obrađivao zemlju – ponosan je Vladimir na zaostavštinu.  

Milorad Mitrović