„Српска књижевна реч се повукла у невиђен, склонила се и остала с осамљеним својим верницима. Као да се таква реч сама од себе постидела и замислила се како ће,
шта ће, из малог језика у велики свет да понесе. Највише је збуњују примедбама да је непреводива, као да су сви остали језици преводиви. А нису, јер само једном могу да буду аутентични. Све остало је прилагођавање и уношење језика у језик”, забелешка је књижевника Мира Вуксановића заведена под бројем 1284 у другој књизи „Даноноћника”, недавно објављеној под окриљем новосадске „Православне речи”.
шта ће, из малог језика у велики свет да понесе. Највише је збуњују примедбама да је непреводива, као да су сви остали језици преводиви. А нису, јер само једном могу да буду аутентични. Све остало је прилагођавање и уношење језика у језик”, забелешка је књижевника Мира Вуксановића заведена под бројем 1284 у другој књизи „Даноноћника”, недавно објављеној под окриљем новосадске „Православне речи”.