Кад је Дунав био главна џада између Шајкашке и Карловаца

Само скеле нема. Она је остала „удављена“ у Дунаву код Белегиша попут Титаника, на дну речног корита као невидљиви сведок једног доба.

Пре но што су је Скорупанови, Павле Паја и његов отац Милутин продали у Белегиш за превоз дрва, пловила је између Ковиља и Сремских Карловаца, преносећи робу и људе, што је била редовна пракса и деценијама пре њих. С њима је овај посао престао да постоји, скела отишла у заборав, а Паја понео титулу последњег skеlеyijе.

Скелу смо најпре узели у закуп 1962. године од карловачке задруге , заједно са Слободаном, који се с оцем био друг још из времена рата, прича нам Паја Скорупан у свом дому, из ког у последње време због болести ретко скокне до Дунава, на ком је и пензију стекао, али и  до Крловаца у којима има пуно пријатеља.

Како додаје, после годину њих двојица су се посвађали, чак су и секире радиле.

Он је наставио да ради са задружном скелом, а отац је продао 5,5 ланаца земље и купио другу  у Прову од неког Светислава Ђорђевића. Корито је било од 'растовог дрвета, није имало мотор па смо га купили на отпаду. Имао сам тада 13 година. И тако сам с оцем до 1967. године, док нам камиони нису преотели посао, превозио скелом све што је требало и могло, присећа се наш саговорник.

Дунав је био главна yada између Карловаца и Шајкашке дуго времена, а скела основно превозно средство. Колико су промет и комуникација били развијени довољно говори и податак да је на ковиљској страни у близини места где је скела пристајала била и кафана с купатилом и тереном за шмиракл - игру која подсећа на данашње куглање.

У то доба доста Карловчана имало је земљу на ковиљској страни па би у сезони хитали да што пре стигну до њива да позавршавају паорске послове,  сећа се Паја и додаје да је било десетак таквих породица. Како се присећа, међу њима су Петарићи, Мучалови, Тоша Челепчић, Дулкини...

По шест таљига могло је да стане на нашу скелу под условом да исперегнемо коње. Ударно је било у сезони 1963/64. године. Много тога се превозило скелом тада. Дан и ноћ се радило, готово да се није ни гасио мотор. Ко зна колико смо пута прелазили у току дана. Требало нам је пет минута тамо - пет овамо, и док се истовари, све укупно тура траје двадесетак минута у врх главе. Грожђе су у Карловцима у то време  куповали купци из Мошорина, Чуруга, Жабља, Шајкаша, готово из целе Бачке. Ми смо преносили тракторе, волове, коње... И они који су се с вашара из Шапца враћали, ишли су овуда. Цео саобраћај одвијао се тим путем, вели Паја.

По Скорупановим речима, Ковиљ је био водећи снабдевач Карловаца у то доба с ове стране, а Крушедол, Прњавор, Гргетег, Нерадин с друге стране. Све што се  на зеленој пијаци у Карловцима налазило,  долазило је из Ковиља. Како каже, било је Ковиљчана који су живели од Карловаца.

Било је и опасних ситуација, ветар нам је највише задавао главобоље. Тада седимо и чекамо да попусти, па пређемо. Велика поплава 1965. однела је бирцуз, који је у последње време држао Ђура Вендика из Карловаца. Ја сам радио све до војске 1968. Служио сам у морнарици две године и када сам одслужио - натраг на Дунав. Скеле више није било, али мој живот је до краја био везан за реку. Пензију сам зарадио на Дунаву радећи различите послове, наводи наш саговорник.    

Прелазака скелом из Ковиља у Карловце живо се сећа мр Бошко Брзић из Будисаве. Његова сећања сежу у рано детиство када је са родитељима скелом прелазио Дунав идући на карловачки пијацу, која је тада била у сред Карловаца, око чесме „Четири лава“, испред тадашњег хотела „Стражилово“,  носећи  лубенице, парадајз, живину, кромпир, зависно од доба године.

Скела је онда више пута у току дана ишла, почев од раног јутра, прича Брзић.

Превозила су се, додаје, њоме и запрежна кола с коњима, натоварена робом.

Често се дешавало и да смо испрезали коње, везивали за кола у којима је било сена и којечега да коњи могу јести док ми не обавимо посао. Коње је чувао kafеyija са ковиљске стране Дунава. Ту је била Чарда, како смо је називали. Газде су били или Ковиљчани или Карловчани. Углавном су Ковиљчани ту свраћали, али и људи из других места из Шајкашке, Каћа, Будисаве... У 14. години сам се уписао у први разред Учитељске школе у Сремским Карловцима, па сам више пута у току школске године морао путовати скелом. Следеће године се и мој брат уписао у исту школу, тако да смо заједно ишли  скелом у Карловце, наводи наш саговорник.   

Од скелеџија Брзић памти Тошу  Циганина, а нарочито познатог певача српских народних песама Светислава Врбашког. Скеле, када су њоме управљали Скорупанови, сећа се Карловчанин Ђорђе Лазић Ћапша.

Зорица Милосављевић