Kad je Dunav bio glavna džada između Šajkaške i Karlovaca
KOVILJ: U dvorišti kuće u Ulici Duška Vidaka 31 u Kovilju, gde se kao kućni ljubimci šeta par dugonogih roda, mnogo toga podseća na Dunav i ribarenje, počev od čamca, vrški, ribarskih mreža, zaključno s kišnim glistama, skrivenim u stajskom đubrivu, svom prirodnom staništu...
Samo skele nema. Ona je ostala „udavljena“ u Dunavu kod Belegiša poput Titanika, na dnu rečnog korita kao nevidljivi svedok jednog doba.
Pre no što su je Skorupanovi, Pavle Paja i njegov otac Milutin prodali u Belegiš za prevoz drva, plovila je između Kovilja i Sremskih Karlovaca, prenoseći robu i ljude, što je bila redovna praksa i decenijama pre njih. S njima je ovaj posao prestao da postoji, skela otišla u zaborav, a Paja poneo titulu poslednjeg skeleyije.
Skelu smo najpre uzeli u zakup 1962. godine od karlovačke zadruge , zajedno sa Slobodanom, koji se s ocem bio drug još iz vremena rata, priča nam Paja Skorupan u svom domu, iz kog u poslednje vreme zbog bolesti retko skokne do Dunava, na kom je i penziju stekao, ali i do Krlovaca u kojima ima puno prijatelja.
Kako dodaje, posle godinu njih dvojica su se posvađali, čak su i sekire radile.
On je nastavio da radi sa zadružnom skelom, a otac je prodao 5,5 lanaca zemlje i kupio drugu u Provu od nekog Svetislava Đorđevića. Korito je bilo od 'rastovog drveta, nije imalo motor pa smo ga kupili na otpadu. Imao sam tada 13 godina. I tako sam s ocem do 1967. godine, dok nam kamioni nisu preoteli posao, prevozio skelom sve što je trebalo i moglo, priseća se naš sagovornik.
Dunav je bio glavna yada između Karlovaca i Šajkaške dugo vremena, a skela osnovno prevozno sredstvo. Koliko su promet i komunikacija bili razvijeni dovoljno govori i podatak da je na koviljskoj strani u blizini mesta gde je skela pristajala bila i kafana s kupatilom i terenom za šmirakl - igru koja podseća na današnje kuglanje.
U to doba dosta Karlovčana imalo je zemlju na koviljskoj strani pa bi u sezoni hitali da što pre stignu do njiva da pozavršavaju paorske poslove, seća se Paja i dodaje da je bilo desetak takvih porodica. Kako se priseća, među njima su Petarići, Mučalovi, Toša Čelepčić, Dulkini...
Po šest taljiga moglo je da stane na našu skelu pod uslovom da isperegnemo konje. Udarno je bilo u sezoni 1963/64. godine. Mnogo toga se prevozilo skelom tada. Dan i noć se radilo, gotovo da se nije ni gasio motor. Ko zna koliko smo puta prelazili u toku dana. Trebalo nam je pet minuta tamo - pet ovamo, i dok se istovari, sve ukupno tura traje dvadesetak minuta u vrh glave. Grožđe su u Karlovcima u to vreme kupovali kupci iz Mošorina, Čuruga, Žablja, Šajkaša, gotovo iz cele Bačke. Mi smo prenosili traktore, volove, konje... I oni koji su se s vašara iz Šapca vraćali, išli su ovuda. Ceo saobraćaj odvijao se tim putem, veli Paja.
Po Skorupanovim rečima, Kovilj je bio vodeći snabdevač Karlovaca u to doba s ove strane, a Krušedol, Prnjavor, Grgeteg, Neradin s druge strane. Sve što se na zelenoj pijaci u Karlovcima nalazilo, dolazilo je iz Kovilja. Kako kaže, bilo je Koviljčana koji su živeli od Karlovaca.
Bilo je i opasnih situacija, vetar nam je najviše zadavao glavobolje. Tada sedimo i čekamo da popusti, pa pređemo. Velika poplava 1965. odnela je bircuz, koji je u poslednje vreme držao Đura Vendika iz Karlovaca. Ja sam radio sve do vojske 1968. Služio sam u mornarici dve godine i kada sam odslužio - natrag na Dunav. Skele više nije bilo, ali moj život je do kraja bio vezan za reku. Penziju sam zaradio na Dunavu radeći različite poslove, navodi naš sagovornik.
Prelazaka skelom iz Kovilja u Karlovce živo se seća mr Boško Brzić iz Budisave. Njegova sećanja sežu u rano detistvo kada je sa roditeljima skelom prelazio Dunav idući na karlovački pijacu, koja je tada bila u sred Karlovaca, oko česme „Četiri lava“, ispred tadašnjeg hotela „Stražilovo“, noseći lubenice, paradajz, živinu, krompir, zavisno od doba godine.
Skela je onda više puta u toku dana išla, počev od ranog jutra, priča Brzić.
Prevozila su se, dodaje, njome i zaprežna kola s konjima, natovarena robom.
Često se dešavalo i da smo isprezali konje, vezivali za kola u kojima je bilo sena i koječega da konji mogu jesti dok mi ne obavimo posao. Konje je čuvao kafeyija sa koviljske strane Dunava. Tu je bila Čarda, kako smo je nazivali. Gazde su bili ili Koviljčani ili Karlovčani. Uglavnom su Koviljčani tu svraćali, ali i ljudi iz drugih mesta iz Šajkaške, Kaća, Budisave... U 14. godini sam se upisao u prvi razred Učiteljske škole u Sremskim Karlovcima, pa sam više puta u toku školske godine morao putovati skelom. Sledeće godine se i moj brat upisao u istu školu, tako da smo zajedno išli skelom u Karlovce, navodi naš sagovornik.
Od skeledžija Brzić pamti Tošu Ciganina, a naročito poznatog pevača srpskih narodnih pesama Svetislava Vrbaškog. Skele, kada su njome upravljali Skorupanovi, seća se Karlovčanin Đorđe Lazić Ćapša.
Zorica Milosavljević
