Кампињо де Сантијаго - за вернике, али и за авантуристе

Тура може да буде дуга 200 или 850 километара, Митар је због времена одабрао краћи пут, али сигурно је да ће се вратити поново, можда и целу туру.

Најважније је време и припрема, на пут се не може кренути баш без икакве кондиције, али је психички моменат да желиш да пређеш цео пут кључан. Нико кога сам срео на путу није одустао и свима се видела одлучност у очима да ће истрајати, иако искрено није лако, прича Митар Кустудија ком су припреме пред пут почеле месец и по дана раније на Фрушкој гори, а на пут је понео штапове за пешачење и руксак тежак 12 килограма са врећом за спавање и одећом.

Каже да је путнике намернике најчешће сретао у паровима из разних крајева света, само су Италијани ишли у групици. Имао је свега недељу дана годишњег те се зато одлучио за краћу туру, док је за цео пут потребно издвојити 30 или 40 дана, зависно од тога да ли желите да правите паузе у неким местима.

Највећи утисак од сапутника на мене су оставили мајка и син из Литваније, а иако он има 29 година, чини ми се да мама више вуче у тој тури и они су наставили пут и сада смо у контакту, бодрим их, јер знам како је, они и даље пешаче - каже Митар.

Према његовим речима, за свега недељу дана, одлучити се на такву авантуру, може да ти промени свест колико ствари узимамо „здраво за готово“ и колико нисмо захвални за основно, храну и кревет.

Кренуо сам северним путем из Бордоа, постоје чак три пута којим се може ићи, бирао сам пут поред океана. Симбол за крај пута је шкољка, и важно је пратити жуте стрелице уколико не желите да се изгубите. На путу нисам срео никог ко је ишао из верских разлога, мада их сигурно има, каже Митар коме је крајње одредиште била Баскија, односно Билбао.

Митар је из Бордоа возом стигао до границе са Шпанијом, прешао пешке границу и кренуо даље да пешачи дневно по 30 километара пуних седам дана.

Апсолутна авантура, јер сам само први дан организовао смештај, а остатак пута сам спавао како сам у ходу стигао до неког места, па тамо тражио преноћиште. Мало сам и неспреман ушао у целу причу, али је свакако било фантастично искуство. На крају дана осетиш праву срећу јер си јео и имаш где да преспаваш и сутра настављаш, прича Митар, коме је пуно значила и опрема коју је набавио, јер је на путу знала и киша да их задеси, те је имао шушкавац и капуљачу и само би наставио своју руту.

Кустудија се некада професионално бавио тенисом, међутим кондицију је морао да стекне за пут. Пре самог пешачења по Шпанији ретко би се одлучио и за шетњу по граду, што га није пуно ни привлачило, али и због пословних и породичних обавеза у којима му протекне дан у Новом Саду или иностранству, због природе посла.

Кад год би негде путовао, Митар је волео да све резервише унапред, може се рећи и да је био „комформиста“, али је овај пут одлучио да уради потпуно другачије.

Пре самог пута пуно сам размишљао кога бих повео за собом, јер свакако није за сваког и у обзир су ми дошли само жена, браћа и женин брат, који не би одустали, сигуран сам. Зато морате пажљиво да бирате с ким крећете на такав пут, јер не сме нико да вас кочи. Како они нису могли, свеједно сам се одлучио да идем сам, прича Кустудија, који је први пут чуо за саму руту због филма „Пут“, али се одлучио након искуства свог пријатеља из Америке, тениског тренера, који му је препоручио и напоменуо да је свачије искуство другачије, јер је он већ прошао руту по други пут.

Сви које сам срео на путу су се чудили како сам кренуо сам, али и што сам из Србије. Особа с којом пешачите мора да има зацртан исти пут као и ви, важан је одабир и зато сам се одлучио да кренем сам и да не одустајем, каже Митар, који је већ први дан помислио шта му је то требало, јер је отишао погрешним путем неколико километра, па морао да се враћа.

Жуте стрелица и шкољка, као симбол краја пута, најбитније су за праћење, уколико се човек изгуби, на Пиринејима не постоји увек сигнал за мобилни телефон, па је човек „сам на своме“.

Прича да опрема може да те сачува, а пут од 200 километара састојао се од етапа.

На првих 15 километара пута није било ничега до катедрала и цркви, није било насељеног места, да би опет на другој етапи на сваких пет километара наилазио на неко село, где можеш да седнеш, одмориш, купиш воду, једеш. Онда опет идеш кроз шуму дуго, без спознаје када ћеш наићи на неко село. Цела етапа је неизвесна, јер никад нисам знао шта ме чека. Пут је камени, што је било мало проблематично кад је падала киша, па је умела и нога да склизне, неки делови нису уцртани ни на једној мапи, прича Кустудија.

Занимљива ствар је, додаје наш саговорник, пасош који се добија на почетку пута и где се ударају печати у сваком селу кроз које прођете, што остаје као доказ да сте прешли пут.

Тада треба да донирате новац муниципалу, односно општини, поред које би се увек налазила црква, јер је цео пут прожет духовним елементима, каже Кустудија.

Прва тура од 30 километара где је први већи град био Сан Себастијан, један од најлепших градова у Шпанији, важи за тешку туру и Митар каже да су одмах кренула искушења, јер је пут био узбрдо.

Предели су прелепи, као нацртани, и колико год да је тежак пут, када те окружује толика лепота, увек гураш даље. Најбољи осећај је када се попнеш уз неки стрм путељак и онда пред тобом пукне крајолик. У тим моментима ми је само фалио неко да поделим утисак, каже Митар, коме су често друштво на путу правили само дивљи коњи.

Како додаје, цео пут је планина, дивљина, погледи и предели, океан и дивљи коњи и тек понеко село да се одмориш.

Међутим, пролазили смо и кроз приватне поседе на којима је писало да када их напустиш, затвориш капију за собом. Када падне мрак, био сам пресрећан што сам имао батеријску лампу, јер кроз шуму кад идеш, не видиш ништа, присећа се Митар.

На путу су организоване и спаваонице са креветима на спрат за 20 до 30 људи и купатило, за које не постоји резервација, а уколико дођеш а смештај је пун, мораш да тражиш приватни смештај или хостел после дугог дана, а пошто је то напор више, пешаци раном зором крећу како би били сигурни да ће имати кревет у ком спавају у својим врећама. У том смештају могу да спавају само људи са пасошем који су се одлучили за руту.

Митар туру наставља следеће године од места на ком је стао. Можда једино неће изабрати август када је време сијеста и фешти, те је теже наћи смештај, а и цене су скупље, али можда и издвоји више дана и одлучи да поведе неког за собом.

Маша Стакић