Kampinjo de Santijago - za vernike, ali i za avanturiste

Tura može da bude duga 200 ili 850 kilometara, Mitar je zbog vremena odabrao kraći put, ali sigurno je da će se vratiti ponovo, možda i celu turu.

Najvažnije je vreme i priprema, na put se ne može krenuti baš bez ikakve kondicije, ali je psihički momenat da želiš da pređeš ceo put ključan. Niko koga sam sreo na putu nije odustao i svima se videla odlučnost u očima da će istrajati, iako iskreno nije lako, priča Mitar Kustudija kom su pripreme pred put počele mesec i po dana ranije na Fruškoj gori, a na put je poneo štapove za pešačenje i ruksak težak 12 kilograma sa vrećom za spavanje i odećom.

Kaže da je putnike namernike najčešće sretao u parovima iz raznih krajeva sveta, samo su Italijani išli u grupici. Imao je svega nedelju dana godišnjeg te se zato odlučio za kraću turu, dok je za ceo put potrebno izdvojiti 30 ili 40 dana, zavisno od toga da li želite da pravite pauze u nekim mestima.

Najveći utisak od saputnika na mene su ostavili majka i sin iz Litvanije, a iako on ima 29 godina, čini mi se da mama više vuče u toj turi i oni su nastavili put i sada smo u kontaktu, bodrim ih, jer znam kako je, oni i dalje pešače - kaže Mitar.

Prema njegovim rečima, za svega nedelju dana, odlučiti se na takvu avanturu, može da ti promeni svest koliko stvari uzimamo „zdravo za gotovo“ i koliko nismo zahvalni za osnovno, hranu i krevet.

Krenuo sam severnim putem iz Bordoa, postoje čak tri puta kojim se može ići, birao sam put pored okeana. Simbol za kraj puta je školjka, i važno je pratiti žute strelice ukoliko ne želite da se izgubite. Na putu nisam sreo nikog ko je išao iz verskih razloga, mada ih sigurno ima, kaže Mitar kome je krajnje odredište bila Baskija, odnosno Bilbao.

Mitar je iz Bordoa vozom stigao do granice sa Španijom, prešao peške granicu i krenuo dalje da pešači dnevno po 30 kilometara punih sedam dana.

Apsolutna avantura, jer sam samo prvi dan organizovao smeštaj, a ostatak puta sam spavao kako sam u hodu stigao do nekog mesta, pa tamo tražio prenoćište. Malo sam i nespreman ušao u celu priču, ali je svakako bilo fantastično iskustvo. Na kraju dana osetiš pravu sreću jer si jeo i imaš gde da prespavaš i sutra nastavljaš, priča Mitar, kome je puno značila i oprema koju je nabavio, jer je na putu znala i kiša da ih zadesi, te je imao šuškavac i kapuljaču i samo bi nastavio svoju rutu.

Kustudija se nekada profesionalno bavio tenisom, međutim kondiciju je morao da stekne za put. Pre samog pešačenja po Španiji retko bi se odlučio i za šetnju po gradu, što ga nije puno ni privlačilo, ali i zbog poslovnih i porodičnih obaveza u kojima mu protekne dan u Novom Sadu ili inostranstvu, zbog prirode posla.

Kad god bi negde putovao, Mitar je voleo da sve rezerviše unapred, može se reći i da je bio „komformista“, ali je ovaj put odlučio da uradi potpuno drugačije.

Pre samog puta puno sam razmišljao koga bih poveo za sobom, jer svakako nije za svakog i u obzir su mi došli samo žena, braća i ženin brat, koji ne bi odustali, siguran sam. Zato morate pažljivo da birate s kim krećete na takav put, jer ne sme niko da vas koči. Kako oni nisu mogli, svejedno sam se odlučio da idem sam, priča Kustudija, koji je prvi put čuo za samu rutu zbog filma „Put“, ali se odlučio nakon iskustva svog prijatelja iz Amerike, teniskog trenera, koji mu je preporučio i napomenuo da je svačije iskustvo drugačije, jer je on već prošao rutu po drugi put.

Svi koje sam sreo na putu su se čudili kako sam krenuo sam, ali i što sam iz Srbije. Osoba s kojom pešačite mora da ima zacrtan isti put kao i vi, važan je odabir i zato sam se odlučio da krenem sam i da ne odustajem, kaže Mitar, koji je već prvi dan pomislio šta mu je to trebalo, jer je otišao pogrešnim putem nekoliko kilometra, pa morao da se vraća.

Žute strelica i školjka, kao simbol kraja puta, najbitnije su za praćenje, ukoliko se čovek izgubi, na Pirinejima ne postoji uvek signal za mobilni telefon, pa je čovek „sam na svome“.

Priča da oprema može da te sačuva, a put od 200 kilometara sastojao se od etapa.

Na prvih 15 kilometara puta nije bilo ničega do katedrala i crkvi, nije bilo naseljenog mesta, da bi opet na drugoj etapi na svakih pet kilometara nailazio na neko selo, gde možeš da sedneš, odmoriš, kupiš vodu, jedeš. Onda opet ideš kroz šumu dugo, bez spoznaje kada ćeš naići na neko selo. Cela etapa je neizvesna, jer nikad nisam znao šta me čeka. Put je kameni, što je bilo malo problematično kad je padala kiša, pa je umela i noga da sklizne, neki delovi nisu ucrtani ni na jednoj mapi, priča Kustudija.

Zanimljiva stvar je, dodaje naš sagovornik, pasoš koji se dobija na početku puta i gde se udaraju pečati u svakom selu kroz koje prođete, što ostaje kao dokaz da ste prešli put.

Tada treba da donirate novac municipalu, odnosno opštini, pored koje bi se uvek nalazila crkva, jer je ceo put prožet duhovnim elementima, kaže Kustudija.

Prva tura od 30 kilometara gde je prvi veći grad bio San Sebastijan, jedan od najlepših gradova u Španiji, važi za tešku turu i Mitar kaže da su odmah krenula iskušenja, jer je put bio uzbrdo.

Predeli su prelepi, kao nacrtani, i koliko god da je težak put, kada te okružuje tolika lepota, uvek guraš dalje. Najbolji osećaj je kada se popneš uz neki strm puteljak i onda pred tobom pukne krajolik. U tim momentima mi je samo falio neko da podelim utisak, kaže Mitar, kome su često društvo na putu pravili samo divlji konji.

Kako dodaje, ceo put je planina, divljina, pogledi i predeli, okean i divlji konji i tek poneko selo da se odmoriš.

Međutim, prolazili smo i kroz privatne posede na kojima je pisalo da kada ih napustiš, zatvoriš kapiju za sobom. Kada padne mrak, bio sam presrećan što sam imao baterijsku lampu, jer kroz šumu kad ideš, ne vidiš ništa, priseća se Mitar.

Na putu su organizovane i spavaonice sa krevetima na sprat za 20 do 30 ljudi i kupatilo, za koje ne postoji rezervacija, a ukoliko dođeš a smeštaj je pun, moraš da tražiš privatni smeštaj ili hostel posle dugog dana, a pošto je to napor više, pešaci ranom zorom kreću kako bi bili sigurni da će imati krevet u kom spavaju u svojim vrećama. U tom smeštaju mogu da spavaju samo ljudi sa pasošem koji su se odlučili za rutu.

Mitar turu nastavlja sledeće godine od mesta na kom je stao. Možda jedino neće izabrati avgust kada je vreme sijesta i fešti, te je teže naći smeštaj, a i cene su skuplje, ali možda i izdvoji više dana i odluči da povede nekog za sobom.

Maša Stakić