Нотр Дам није звонио, а Јелена Анжујска је била Сремица?
БЕОГРАД: Да ли су звона Нотр Дама ођекивала због победе Срба на Косову пољу, ко је заправо био Марко Краљевић: јунак или турски вазал, да ли је Јелена Анжујска била стварно Анжујска, зашто нема петокраке на гробу Јосипа Броза Тита... само су неки од митова које анализира историчар Дејан Ристић у својој књизи "Митови српске историје" у издању "Вукотић Медиа" која је од данас доступна у књижарама широм Србије.
Књига обухвата двадесет најпознатијих митова и садржи анализу историчности свакога од њих.
Ристић се нада да ће књига испровоцирати дијалог о неким важним историјским темама, не толико међу историчарима који су кроз образовање упознати са садржајем књиге, већ међу заљубљеницима у историју који су заинтересовани да обогате и објективизују своја знања, и то пре свега из националне, а затим и из европске историје.
"Књига је реакција на чињеницу да живимо у време када је знање потпуно обесмишљено. Наши грађани су изложени великом броју појединаца који су некомпетентни за бављење научном историјографијом јер нису студирали историју, нити располазу одговарајуцим знањима и вештинама. Ти појединци се баве псеудонауком па нам се дешава да као друштва неке важне ставове заснивамо на историјским фалсификатима или у најбољем случају полистинама", казао је Ристић.
Додаје да је његова књига поновљени покушај једног историчара да, следећи пример својих великих prеthodnika из 19. и 20 века, понуди могућност да се на једном месту нађе наших најпознатијих 20 митова за које је највећи део наших суграђана убеђен да се садрзе неспорне историјске чињенице.
Према његовим речима, митови су карактеристични за период антике и средњег века у европској, светској, па и нашој култури, али није типично да једно друштво и нација подлежу епидемији митоманије на почетку 21. века.
"Ми данас из својеврсног резервоара прослости узимамо оно што нам се свиђа и конструишемо нове ''истине'' потпуно ненауцно, вештачки и без историјских чињеница...Повезујемо неповезиве ствари и закључујемо нешто што нема никакве везе са историјском истином", рекао је он.
Износи и примере.
"Популаран мит с краја 20. века је рецимо онај о изостанку петокраке са Титовог гроба...Имамо и мит о Јелени Анжујској која упште није била пореклом из угледне анжујске породице. Ту је и мит о ''Долини јоргована'' који је изузетно романтичан, али се тако несто никада није десило", казао је Ристић.
Наводи да функција историчара није да конфронтира науку и мит или науку и народну традицију, већ да укаже шта је у конкретном миту исторично, а шта плод маште.
Цењени историчар каже да чак и када добијемо непобитне чињенице о неком догађају, ми цесто не желимо да их прихватимо.
Права илустрација за то је мит о звонима Нотр Дама која су ођекивала после победе Срба на Косову пољу, који је још професор др Михаило Динић својим радом објављеним далеке 1937. године потпуно развејао.
"Тај аргумент потежу многи званичници како би указали на значај Косовске битке у сирим, европским оквирима. Историјска наука зна да се то није десило и то је у свом раду још далеке 1937. године образложио историчар др Михајло Динић. Звона Богородичине цркве у Паризу јесу звонила, али не 1389. већ 1395. године и то у част победе хришћанске војске у бици на Ровинама у којој су наше, српске трупе, учествовале као вазална војска на пораженој страни. Ту је, поред осталих, погинуо и чувени Краљевић Марко, односно краљ Марко Вукашиновић", каже Ристић.
Поменути Марко Краљевић је представљен као див јунак у нашој народној традицији.
Ристић каже да се велики број етнолога и антрополога бавио том темом до сада.
"У историјском контексту Марко Краљевић је завршио свој живот као османлијски вазал, а у народној традицији он је прерастао у архетип јунака који се бори за слободу, и то не само против османске власти. У околностима османске окупације нама је био потребан мит о јунаку - ослободиоцу који ће очувати свест народа о некад моћној држави. Мит о Марку Краљевићу је био нека врста сталне куражи нашим прецима у доба османске окупације како би одржали свој дух и национални идентитет и пронашли мотавицају да се изнова и изнова боре и супростављају Османлијама све до победе", казао је Ристић и додао да је Марко био старији син Вукашина Мрњавчевића.
"Марко је био обласни господар у другој половини 14. века и погинуо је на бици код Ровинама 1395. године као турски вазал. Последњих 10 година живота је провео као турски вазал и није се истицао по пружању отпора Турцима", казао је Ристић.
Феномен Јелене Анжујске, супруге Краља Стефана Уроша Великог, једног од најзначајнијих владара из динистаје Немањић, веома је значајан за историографију.
"Јелена је била странкиња, удала се за српског краља и оставила дубог траг у нашој историји и култури, архитектури. Била је изузетна владарка, пожртвована мајка и краљица... Пригрлила је нову домовину и због њеног светог живота наша црква је њу канонозовала", казао је Ристић.
Додаје, међутим, да код нас влада уверење да она потиче из француске породице Анжу иако су бројни историчари показали да то није тачно.
"Њен отац је Јован Анђео, војвода Срема. Јелена је рођена у Срему, а не у Француској...Њен деда по тати је византијски цар. Дакле, по оцу је грчког порекла, а по мајци угарског-француског, али не и анзујског порекла", казао је Ристић.
